Монголска инвазија (1237-1240)
Библиотека Руске академије наука
Почетком 13. века монголска војска је открила да су руске кнежевине подељене и да нису у стању да се супротставе уједињеним азијским освајачима. Кнежевине су једна за другом поражене у нападима Монгола, разорене, опљачкане, и велики део становништва је истребљен.
Неке кнежевине су и до краја 15. века биле политички и економски зависне од Монголског царства, а требале су деценије да се обнови уништена земља. Русија се суочила са озбиљним назадовањем у свом развоју, и далеко заостала за европским државама.
Инвазија је у потпуности променила политичку карту руске земље. Кијев, који су Монголи заузели 1240. године, никада више није стекао статус најважнијег града у Кијевској Русији. Западнославенске кнежевине, попут Смоленска, Курска и подручја савремене Украјине и Белорусије, потпале су под сферу утицаја Литваније.
Била је то темпирана бомба, јер су та подручја постала главни повод за несугласице и разлог за бројне ратове између руске државе и Пољско-литванске уније. Чак су и у 20. веку између Пољске и СССР-а постојали спорови око неких територија.
Ливонски рат (1558-1583)
Иван IV, познатији као Иван Грозни, започео је рат против ослабљене Ливонске конфедерације како би заузео њене главне луке и стекао упориште за Велику кнежевину Москву на балтичкој обали. То је било врло важно за растућу руску државу, јер је њен приступ Балтичком мору био ограничен на мали и углавном неразвијени комад земље на обали Финског залива.
Прво раздобље рата је за Ивана IV било успешно, и његова је војска заузела значајне делове Ливонске конфедерације - територије савремене Летоније и Естоније. Другим великим силама, међутим, није било по вољи да посматрају све већу моћ свог источног суседа. Дуги је низ година Русија била у рату и са Шведском и са Великом кнежевином Литванијом, која се 1569. године ујединила са Пољском.
Исцрпљујући рат је трајао више од 20 година, а завршио се великим поразом руске државе. Земља је била економски уништена, а на северозападним територијама је гинуло становништво. Сва подручја која су била одузета Ливонији су изгубљена. Још горе, Велика кнежевина Москва је изгубила територије у Финској, као и већину земље у Финском заливу. Само је мали комад земље на ушћу Неве остао у поседу Русије, али он није могао да јој осигура одговарајући приступ мору.
Сада је уместо слабе Ливонске конфедерације Русија имала нове и моћне непријатеље на својој западној граници: Пољско-литванску унију и Краљевину Шведску. Русија ће се суочити с тим проблемима касније, у Великом северном рату (1700-1721).
Руско-турски рат (1710-1713)
Петар Велики је био успешан тамо где то Ивану Грозном није пошло за руком - сломио је Шведску и извршио анексију њених територија, заједно са источним Балтиком (Естонија, Ливонија и Ингрија) у складу са миром у Ништаду.
1711, међутим, рат није ни изблиза био готов, и цар се нашао у животној опасности која се готово завршила уништењем читаве његове војске.
Након спектакуларне руске победе у Полтавској бици 1709, поражени шведски краљ Карл XII је побегао у град Бендер у Бесарабији, тада под османском влашћу. Преговори између цара и султана Ахмеда III о судбини шведског краља нису уродили плодом.
Султан је хтео да избаци Русе из Азовске тврђаве на обали мора, коју је Петар Велики заузео 1695-1696 да би Русији омогућио приступ Црном мору преко Керчког пролаза.
Османлије су 1710. године подмукло објавиле рат Русији. 1711. године је руску војску од 38 хиљада војника, на чијем је челу био Петар Велики, окружило 190 хиљада османских и кримских трупа у Бесарабији. Да би избегао катастрофу Петар је био присиљен да прихвати султанове понижавајуће услове, који су две године касније записани у мировном договору из Прута.
Русија је препустила Азов Османском царству и уништила сва утврђења на обали Азовског мора, а тако изгубила приступ Црном мору. Осим тога, Русија је на готово 20 година изгубила контролу над козацима из Запорожја који су остали под османском влашћу.
Најтежа последица пораза је било уништење прве руске морнарице - Азовске флотиле. Уништено је неколико стотина великих и малих бродова; једни су продати, судбина других је непозната. Што се тиче јужног правца спољне политике, Русија је била присиљена да почне од нуле.
Кримски рат (1853-1856)
Global Look Press
Кримски рат је на неки начин био сличан Ливонском: Русија је успешно започела борбу против једног слабог непријатеља, али сукоб је завршила поразом у рату против коалиције великих сила.
Према Париском споразуму 1856, Русија није изгубила велике територије, али је изгубила право да држи флоту у Црном мору. Тако Русија више није могла да заштити хришћане у Османском царству и препустила то право Француској. Такође је изгубила утицај у Молдавији, Кнежевини Влашкој и Србији.
Царство је највише страдало финансијски. Међутим, Кримски је рат је такође присилио владу да покрене велике војне и економске реформе, попут укидања кметства 1861. године.
Први светски рат (1914-1918)
Archiv Neumann / Global Look Press
Велики рат, како су Први светски рат звали савременици, био је права катастрофа за Руско Царство, која је довела до револуције у октобру 1917. године. 1,7 милиона погинулих у рату био је тек почетак још већег крвопролића. Иако је Русија изашла из рата Брест-литовским миром 3. марта 1918, грађански рат је гурнуо земљу у још веће насиље и разарање.
Због свог сепаратног мира са Централним силама Русија није учествовала у мировним преговорима, иако је њен утицај на победу био значајан, посебно у раним фазама рата. На крају је Русија изгубила око 842 хиљаде квадратних километара (15,4 посто укупне предратне површине), на којима је живело 31,5 милиона људи (23,3 посто предратне популације Царства).
Колапс Царства је довео до појаве нових држава. Поновно је успостављена независност Пољске, а Летонија, Естонија, Литванија и Финска су први пут у својој историји стекле државност. Румунија је искористила прилику и анексирала Бесарабију.
Чак и данас геополитичку ситуацију у источној Европи карактеришу компликовани односи између земаља које су настале из пепела Руског Царства 1918. године.