„Протеривање активних контрареволуционарних елемената и представника буржоаске интелигенције прво је упозорење које совјетска власт упућује том друштвеном слоју“, писао је водећи совјетски дневни лист „Правда“ крајем августа 1922. године. Након пар месеци два немачка брода – „Oberbürgermeister Haken“ и „Preussen“ – отиснули су се са обала СССР-а носећи утицајне руске мислиоце.
Руски интелектуалци су морали да напусте земљу заједно са својим породицама. Укупно је протерано нешто више од 160 људи. Међу њима су били професори, лекари, учитељи, економисти, писци, као и представници политичких и верских кругова. Свима је било заједничко то што су се јавно изјашњавали против совјетске власти.
Било им је дозвољено да понесу само два пара доњег веша, чарапе, ципеле, јакну, панталоне, капут и шешир. Нису могли да изнесу новац и накит – сва имовина им је конфискована.
Плодни научници
RIA Novosti
Међу прогнанима су били врхунски руски мислиоци и научници. Најпознатији је Питирим Сорокин, један од оснивача савремене социологије. Он је у току руске револуције подржавао непријатеље бољшевика, а касније се дистанцирао од политике.
Ту су били и познати писци и немарксистички филозофи. Сергеј Булгаков, Николај Берђајев, Николај Лоски, Иван Иљин и Семјон Франк у знатној мери су дефинисали пут развоја руске филозофије до 1917. године. Већина протераних, међутим, није била позната широј јавности. Сматра се, ипак, да су научници који су прогнани из Совјетске Русије до 1939. године објавили око 13.000 радова у свим научним областима.
„Идеолошки робови буржоазије“
Разлози због којих је совјетска власт прогнала толико интелектуалаца били су везани за просветну политику државе. Бољшевици су 1921. године одузели универзитетима аутономију у тежњи да појачају контролу просветних центара, јер су схватали колико је образовање важно за стварање новог социјалистичког друштва. Реформа универзитета је изазвала незадовољство које је проузроковало читав талас такозваних „професорских штрајкова“.
Било је, међутим, и других разлога. Многи интелектуалци су били религиозни мислиоци, а по мишљењу совјетских лидера за такве није било места у социјалистичкој Русији. То постаје очигледно када погледамо Лењинов чланак из марта 1922. године којим је припремљен пут за „Филозофски брод“. Чланак носи назив „О значају милитантног материјализма“.
Росархив / Википедија
У свом чланку Лењин доводи у везу религију и тадашње немарксистичке трендове у филозофији са класним ставовима буржоазије, која је била најљући непријатељ руске пролетерске државе. Лењин је религиозне мислиоце и присталице тадашњих филозофских схватања третирао као „идеолошке робове буржоазије“, који су на разне начине тежили васпостављању старог капиталистичког система у Русији. Многи су тада сматрали да буржоазија манипулише масама користећи реакционистичке, углавном верске идеје, и да се зато Совјети морају борити против оних који су одговорни за такву идеологију.
„Сакрална бољшевичка држава“
Овај проблем има и другу димензију. Социолог Сергеј Кара-Мурза у књизи „Крах СССР-а“ тврди да су бољшевици створили патерналистичку идеократску државу која се заснивала на општеприхваћеној идеји правичности, те да у том систему идеологија игра кључну улогу и стога бољшевици нису могли трпети конкуренцију када је реч о идејној концепцији.
Са друге стране, Николај Берђајев, један од путника поменутог брода, годину дана после напуштања Русије написао је у својој књизи „Филозофија неједнакости“ да „социјалистичка држава није секуларна, него сакрална држава... Она личи на ауторитарну државу. Социјализам исповеда месијанску веру. Чувари месијанске ’идеје’ пролетаријата су створили специфичну хијерархију – Комунистичку партију, која је била врло централизована и имала диктаторска овлашћења“.
Насупрот бољшевицима, „људи који су пловили ’Филозофским бродом’, у целини гледано, не доживљавају филозофију као ’чекић којим треба изменити свет’. Они нису веровали у потчињавање знања и интелектуални интегритет политичког програма“, истакнуто је у једној књизи посвећеној овој теми.
Због тога је Лењин доживљавао те људе као непријатеље и „војне шпијуне“. Лав Троцки, који је једно време био Лењинов главни сарадник, отишао је још даље, изјавивши: „Ми смо протерали те људе јер нисмо имали повод да их стрељамо, а није било могуће трпети их“.