Како је српска шајкача постала инспирација за руску пилотку па се вратила као партизанска титовка

Буђоновка 1918-1920. Конаковски обласни музеј

Буђоновка 1918-1920. Конаковски обласни музеј

Википедија
Историја легендарне буђоновке, знака препознатљивости Црвене армије, интересатна је и контроверзна. У данашњој Русији постоје тврдње да је ова необична капа креирана на иницијативу цара Николаја Другог, као саставни део свечаних униформи предвиђених за победничке параде у Берлину и Константинопољу.

Униформе југословенских и совјетских војника биле су  веома сличне, уз одређену разлику у нијанси. За партизанску капу, крајем рата готово истоветну са капом Црвене армије, одомаћио се назив титовка. Уз минималне измене титовка ће остати неизоставан део стандардне опреме ЈНА, све до њеног нестанка почетком 90-их. С обзиром на сличност са шајкачом, српски партизани су је лако прихватили.

Музеј Батинске битке

Данас у земљама бивше Југославије мало ко се сећа овог обележја. То међутим није случај у Русији, која последњих година поново много пажње поклања антифашистичкој традицији. У Москви су ове године посетиоцима параде Бесмртног пука масовно дељене војне капе Црвене армије, популарне пилотке - што много говори о њеном пореклу. Овако дизајнирана капа преузета је из ваздухопловних снага руске царске армије, где је била у употреби од 1913. године.

Аутор текста Игор Дамјановић на паради Бесмртног пука у Москви са младим комунистима из Италије

Пилотка као део летње унифроме Црвене армије (зимска капа је била популарна ушанка) уведена је у употребу из техничких разлога, због практичних недостатака њене претходнице, легендарне буђоновке. Прича како је настала буђоновка веома је интересантна. У Руској јавности као њен креатор последњих година слови познати сликар Василиј Васњецов, који вероватно није ни слутио да ће његова необична, допадљива војна капа постати обележје прве социјалистичке револуције, у којој ће страдати њен првобитни наручиоц, цар Николај Други Романов. Овакву теорију можете чути и од водича у Мултимедијалном историјском парку „Русија - моја историја“, који се налази у московском комплексу ВДНХ. 

Буђоновка или богатирка?

Охрабрен успесима армије генерала Алексеја Брусилова у Галицији, цар Николај други доноси одлуку да уметнику Васњецову повери задатак да осмисли свечане униформе за очекиване победничке параде руске армије у Берлину и Констатинопољу. Узор за парадне униформе Васњецов налази у древној руској традицији, у којој посебно место заузимају храбри витезови - богатири. Најпознатији руски богатир је Иља Муромец, отприлике руска верзија Марка Краљевића. Посебно интересантан део парадних униформи била је капа, чији је облик подсећао на богатирски шлем.

Револуције из фебруара и октобра 1917. године осујетиле су планове последњег руског цара за заузимање Берлина и Констинопоља. Деловало је да рад уметника Васњецова никада неће бити реализован, јер се морал војске потпуно урушио, посебно након преузимања власти од стране бољшевика, чије је главно обећање било излазак из рата, чак и по цену понижавајућег Брест-Литовског мира. Међутим, бољшевицима након окупљања и прегруписавања контрареволуционарних снага, подржаних у почетку интервенционистичким снагама Антанте и Чехословачким корпусом (састављеним од бивших аустроугарских заробљеника), постаје јасно да ће им снажна армија итекако бити потребна за опстанак на власти.

Да би подигао морал својим војницима и демонстрирао дисконтинуитет са прошлим временима, народни комесар Лав Троцки у мају 1918. године образује посебну комисију са задатком да креира нову униформу за Црвену армију. У раду комисије учествовао је и уметник Василиј Васњецов. Случај да чиновници бившег режима сарађују са бољшевичким режимом није био редак, преко 80% команданата Црвене армије долазила је из реда царских официра, укључујући и најуспешнијег царског генерала Алексеја Брусилова. Пређашњи рад Васњецова на парадним униформама царске војске, комисији је послужио као полазна основа. Плаве апликације на војничким шињелима замењене су црвеним, а са капа - богатирки је уклоњена царска кокарда и аплицирана петокрака.

Нове униформе Црвеној армији достављене су Ивано-Вознесењском одреду Црвене гарде, под командом Михаила Фрунзеа, познатог команданта из Грађанског рата чије име и данас носи елитна руска војна академија. Зимску варијанту нових униформи Црвена армија добија под командом Семјона Буђонија, који ће ову необичну капу и прославити.

Царска богатирка и бољшевичка буђоновка

Одбачена као нефункционална

Своју пропагандну улогу нове униформе су испуниле. Међутим непосредно након Грађанског рата, почеле су да стижу жалбе на њену функционалност. Витовт Путна, високи официр Црвене армије, каснији совјетски војни аташе у Великој Британији, (страдао у Стаљиновим чисткама 1937. као део групе маршала Тухачевског), већ 1923. године оцењује да се комисија приликом креирања униформи руководила „стилом униформе, очигледно не узевши у обзир да ће она бити потребна и за ратовање у условима двадесетог века.“

Путнине жалбе тицале су се непрактичност војне блузе, а највише замерки односиле су се на летње капе коју је оценио као неприлагођене врућинама, јер пружају слабу заштиту од сунца, а нефункционалним су се показале и у условима ветра и кише. Већ 1924. летња буђоновка замењује се другачијом војном капом. Зимска буђоновка, уз одређене измене крајем 20-их година, остаје у употреби до 5. јула 1940. године, када се повлачи специјалним декретом. Разлог њеног повлачења био је што се током совјетско-финског Зимског рата показала као слаба заштита од мраза.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“