Португалци су били први колонизатори Индије и последњи који су је напустили. Док су Британци протерани из Индије 1947, против португалске окупације Гое још скоро 15 година ништа није учињено. Одлучна операција индијске војска је напокон 1961. окончала владавину странаца која је трајала 450 година.
Како је једном рекао индијски политичар Реманохар Парикар, слобода Гое је одлагана због привидне незаинтересованости индијског руководства. Џавахарлал Нехру као типични наследник Гандијеве политике није предузимао драстичне мере да би спречио тортуре над становништвом Гое.
Једном су 1946. године Португалци немилосрдно претукли групу индијских жена које су организовале миран марш. Жене су не само малтретиране и држане у затвору. Португалци су претили да ће се иживљавати и над њиховим ћеркама.
1955. португалска војска је убила 20 учесника још једног мирног марша. Нехру је на то реаговао само блокирањем енклаве. Али Португалци су лако пребродили блокаду, користећи добре односе са Пакистаном и Шри Ланком.
Прошло је још 6 година током којих су се страсти само усијавале. Нехруа је пре свега бринуло да свет не промени мишљење поводом ненасилног прилаза Индије решавању свих проблема. Док стратешки интереси Индије, заштита живота Индијаца и чак част индијских жена за њега нису били приоритет. Наследници политике Гандија једноставно нису имали право да примене силу.
Истовремно португалски диктатор Антонио Салазар је тражио помоћ од САД, Британије и других земаља које су у томе налазиле и своје интересе. Салазар је подсетио Британце да према договору из 1899. морају да помогну португалској колонији уколико буде нападнута. Џон Кенеди који је само неколико месеци раније покушао инвазију на Кубу упозоравао је Нехруа да не сме користити војну снагу у решавању проблема Гое.
У новембру 1961, оснажени одсуством реакција Нехруа, војска Португала је отворила ватру на цивилне бродове Индије. На крају крајева, 17. децембра индијска војска је ушла у провинције Гоа, Даман и Диу и била је далеко бројнија и снажнија од Португалаца.
Реакција света
Западне државе су у један глас напале Индију. Многе земље попут Британије, САД, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Француске, Холандије, Шпаније и Западне Немачке осудиле су војну интервенцију Индије. Пакистан такође. Са друге стране, Индија је добила подршку Совјетског Савеза, Југославије, Кине, арапских земаља, Гане, Шри Ланке и Индонезије.
Британци су били први који су потегли дипломатске пиштоље. 18. децембра секретар Комонвелта Данкан Сендис је изјавио да Њено величанство веома жали због одлуке индијских власти да решавају питање војним средствима уместо дипломатским. Чисто британско лицемерје! Само пет година раније Британија и Француска су извршиле инвазију на Египат да би се дочепали Суецког канала.
САД, Велика Британија, Француска и Турска су предложиле у СБ УН резолуцију која осуђује „индијску инвазију“ и тражиле да се војска Индије повуче на позиције на којима је била до 17. децембра 1961.
Москва подржава Индију
Вето Москве је био пресудан.
Леонид Брежњев који се налазио у званичној посети Индији за време кризе у провинцији Гоа, рекао је 18. децембра у Мумбају да СССР целосно подржава жељу индијског народа да ослободи Гоа, Дан, и Дију од португалских колонизатора.
Брежњев је саветова Индијцима да игноришу западни револт јер „то је револт људи који су навикли да гуше борбу за независност... то су људи који су се обогатили као колонизатори пљачкаши“.
Валеријан Зорин, стални представник Москве у УН је рекао да СССР подржава Индију у њеној борби против доминације колонизатора. Гоа је целосно под јурисдикцијом Индије, и то се не може доводити у питање у СБ УН, рекао је Зорин. Ако о нечему треба дискутовати у УН онда је то португалско кршење декларације о гарантовању независности колонијама. „Португал се не придржава и не жели да се придржава ове декларације и на тај начин представља претњу по безбедност и стабилност у различитим деловима света“, рекао је совјетски дипломата.
Он је такође подсетио да ни Британија ни Америка не осуђују Португал који је довео до избијања рата за независност у Анголи и нису тражиле прекид ватре или повлачење португалске војске.
Шта је било посебно занимљиво у вези ослобађања Гое је то да НАТО земље нису могле да притекну у помоћ Португалу у јеку Хладног рата, када су веома озбиљно доживљавали мото „напад на једног од нас је напад на све нас“. Очигледно САД нису биле спремне да ризикују Питсбургом због Португала.