Последњих недеља између Србије и Украјине распламсао се неформални дипломатски рат. Све је кренуло од интервјуа украјинског амбасадора Олександра Александровича медијској мрежи БИРН. Поред низа сулудих оцена, интервју је садржао и контатацију: „Русија преко Србије покушава да уништи Европу“.
Неколико ствари са Александровичевом изјавом су индикативне. Рецимо, сам интервју (који су пренели не само регионални медији већ и глобалне мреже попут ББЦ-ија) не може се пронаћи на сајту БИРН-а, организације међу чијим званичним финансијерима налазе се Европска комисија, ОЕБС, USAID, Маршалов фонд, амбасаде Велике Британије и Холандије, неизбежни Сорошев Фонд за отворено друштво и Канцеларија Владе Србије за сарадњу са цивилним друштвом. Реакција Министарства иностраних послова Србије била је бурна. Из Кијева је на консултације у Београд повучен српски амбасадор Раде Булатовић, а слично су поступили и Украјинци са Александровичем.
Упркос томе што су позиције званичног Београда и Кијева тренутно веома удаљене, украјинско и одређени делови српског друштва показују извесне сличности у односу према антифашистичком наслеђу. Још у време мандата председника Виктора Јушченка, од 2005. до 2010. године, украјинске власти интезивирале су процес политичке рехабилитације Степана Бандере и других локалних сарадника нациста, који је у западним деловима земље кренуо одмах након распада СССР-а. Неколико дана пре формалног окончања мандата, након што је у покушају председничког реизбора освојио само 5,45% подршке украјинских бирача, Јушченко додељује орден Хероја Украјине Степану Бандери и Роману Шухевичу, војном команданту украјинских националистичких формација, који је борбу против совјетских власти наставио и после пораза Немачке. Ликвидиран је 1950. године у околини Лавова, од стране групе којом је руководио легендарни совјетски обавештајац Павел Судоплатов, познат и као организатор ликвидације Лава Троцког у Мексику 1940. године.
Украјински суд након ступања на дужност Виктора Јануковича, Јушченкове указе о одликовању прогласили су незаконитим. Међутим, после мајданског преврата Степан Бандера постаје први украјински национални херој. По Бандери и Шухевичу се масовно називају улице, а подижу им се и споменици широм земље. На дан Бандериног рођења, 1. јануара у Кијеву одржава се масовни марш у његову част.
Хероизација Степена Бандере и Романа Шухевича поред Русије, израелског Јад ва-Шема и значајног дела домаћег становништва, нимало се не допада ни пољским суседима. Јединице лојалне Бандери и Шухевичу одговорне су за масовни масакр пољског становништва у Волинској области, територија данашње Украјине. Према наводима пољских историчара у време Волинског покоља (Волинска резня) убијено је више од 50.000 Пољака. Званична Варшава овај аргумент све чешће корисити као формални повод да на одређеним нивоима блокира украјинску асоцијацију са Европском Унијом.
Процес ревизије историје Другог светског рата у Србији креће након обојене револуције од 5. октобра 2000 године. Називи београдских улица повезани са руским учешћем у ослобађању Београду се мењају. Тако Булевар Црвене армије постаје Јужни булевар, а Улица генерала Жданова - Ресавска. Најупечатљивија илустрација каква је свест владала међу представницима тадашњих српских власти, било је преименовање улице назване по маршалу Фјодору Толбухину, команданту Трећег украјинског фронта и ослободиоцу Београда, у Мекензијеву (по службенику Британске амбасаде у Србији пред крај деветнаестог века - Френсису Мекензију).
Генерали Пеко Дапчевић и Владимир Жданов у ослобођеном Београду.
Спекулише се да је однос према антифашистичком наслеђу и омаловажању доприноса Црвене армије у ослобађању Београда, био један од разлога зашто нико од српских званичника није позван у Москву, на обележавање 60 година победе над фашизмом. На срећу, грешке почињене од стране револуционарних власти некадашњег ДОС-а, почеле су се исправљати последних 10-ак година. Тако је на Новом Београду освануо Булевар Црвене армије, а маршал Толбухин и генерал-пуковник Владимир Жданов у истом делу града поново су добили своје улице. Генерал Жданов, носилац ордена Хероја Совјетског Савеза и Народног хероја Југославије, преживео је многе тешке битке, укључујући и Стаљнградску. Међутим није му било суђено да преживи прославу 20-е годишњице ослобођења Београда. Страдао је 19. октобра 1964. године, заједно са осталим члановима совјетске делегације у удесу авиона ИЛ-18, приликом слетања на београдски аеродром.
Упркос томе што је званична српска власт напустила курс одбацивања антифашистичке традиције и ниподаштавања доприноса Црвене армије у ослобођењу Србије од немачке окупације, ставови одређених делова српског друштва веома подсећају на понашање присталица Степана Бандере у Украјини. На 100-у годишњицу Октобарске револуције у више текстова поменут је наводни инцидент из 1918. године (описан у књизи „Ратни циљеви Србије“ академика Василија Крестића на основу сведочанства америчког дипломате Џорџа Кенана) између Лењина и амбасадора Краљевине Србије у Русији др Мирослава Спалајковића, који је совјетском вођи наводно добацио: „Ви сте бандит. Осрамотили сте словенску расу и пљујем вам у лице!“ Појединци су чак Кенаново сведочанство проширили детаљем да је главни бољшевички безбедњак Феликс Дзержински на Спалајковића чак потегао и пиштољ, а да је ствар смирио Лењин опаском: „Немој, није вредно дипломатског инцидента“.
У српским друштвено-политичким круговима, који комунистички систем који је нестао пре близу три деценије виде као основни узрок свих данашњих проблема, др Спалајковић је на 100. годишњицу Октобарске револуције, готово цео век након наводног инцидента са Лењином, напрасно постао херој. Ко је био последњи српски амбасадор у Руској империји и да ли је наводни инцидент са Лењином једино по чему је остао упамћен у историји?
Једино што је неспорно у биографији др Мирослава Спалајковића да је био контроверзна личност и неспорно образован човек. Докторирао је у Паризу пред крај девенаестог века са тезом о Босни и Херцеговини. Био је дипломата од каријере, амбасадор у Царској Русији и Француској, а покривао је и високе функције у југословенском министарству спољних послова. Међутим, након немачке окупације овај некадашњи русофил и франкофил, постаје ватрени германофил.
У својим беседама на Радио Београду и текстовима у листу Ново Време, др Спалајковић оштро је критиковао не само комунисте, већ и герилски покрет Драже Михаловића, па чак и саму Српску православну цркву. Због Спалајковићевог текста Црвене владике, протестовао је митрополит скопски Јосиф, који је након хапшења патријарха Гаврила, руководио Синодом СПЦ. Сам патријарх пре свог хапшења од стране нациста, Спалајковића је описао као човека који „пљује на своју прошлост“.
Мирослава Спалајковића нису нарочито ценили ни убеђени заговорници савеза са Немачком, попут Александра Цинцар Марковића, министра иностраних послова Краљевине Југославије и потписника Тројног пакта у име владе Цветковић-Мачек. У разговору са југословенским иследницима након Другог светског рата, Цинцар Марковић је Спалајковића описао као особу „превртљивог и опортунистичког карактера, која је имала велики утицај на генерала Недића.“ Немци су уочи ослобођења Београда Спалајковића, заједно са својим српским присталицама и члановима квислиншке владе генерала Милана Недића, у септембру 1944. пребацили у Аустрију. Иако је квислиншка влада формално престала да постоји, Цинцар Марковић је приликом саслушања навео да су се чланови Недићевог кабинета „играли владе и одржавали седнице“, истичући да је: „главни саветодавац и спиритус ректор опет био Спалајковић. Сањали су још о победи Немачке, о враћању у земљу уз помоћ Немаца и тражили од немачке владе поновно признање Недићеве српске владе“.
Један пољски дипломата из Одсека за јавну дипломатију НАТО-а, прошле године у Бриселу ми је неформално рекао да му се „не допада глорификација Степана Бандере, али да Украијинци другог хероја који је током историје заступао идеологију садашњих власти, напросто немају“. Бурна историја српског народа и слободарска традиција која се овде увек поштовала, изнедрила је хероје на претек. Колаборационисти др Мирославу Спалајковићу међу херојима дефинитивно нема места. Високе школе и дрски испад пред Лењином, који се можда догодио, а можда није, недовољни су да анулирају његову издају и оперу срамоту.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
