Како је руски трговац староверац градио бродове у Београду

Село Пурех у Нижегородској области изгледа као и хиљаде других руских села. У главној улици нижу се куће са украсним прозорским окнима, у центру је црква са плавим куполама, а кроз село протиче река Југ. Овде је 1864. године рођен будући трговац и бродар Дмитриј Васиљевич Сироткин. Он је током своје фасцинантне  каријере напредовао од помоћног радника у кухињи на броду свог оца до градоначелника Нижњег Новгорода, а судбински је повезао две земље: Русију и Југославију. 

Дмитриј Сироткин

МБУК "Современный Культурный Центр им. П. П. Булыгина"

Након што је постао успешан трговац и власник пароброда нашао се на челу Нижегородског речног паробродарског друштва, а касније је изабран за градоначелника Нижњег Новгорода (у два мандата: од 1913. до 1920. године), при чему се одрекао државне плате. Сироткин је подигао зграду Паробродарског друштва (у којој се данас налази медицински факултет), а поред ње дворац у којем је проживео неколико година, а затим га поклонио уметничком музеју. 

Дворац Сироткина

kudago.com/nnv

Сироткин је био староверац и изградио је староверску цркву и сиротиште, дневни боравак за сиротињу, градску пекару, градску канализацију, увео је трамваје и струју у град. Био је истински родољуб и у својим реформама и подухватима ослањао се искључиво на домаће инвестиције. Градио је бродове за вучу, пароброде и барже које су превозиле робу по Волги. 

Сироткинова гвоздена баржа за превоз нафте „Марфа-посадница”, која је у то време била највећа на свету, била је право чудо конструкторске мисли тог времена. Сироткин је уводио нове технологије у бродоградњу и пароброде заменио моторним бродовима на дизел гориво. 

„Марфа“

МБУК "Современный Культурный Центр им. П. П. Булыгина"

А онда је дошла револуција и почело је расуло. Богат и напредан град је почео да стагнира, добротвори и мецене су се скривали од црвеног терора и бежали у иностранство. 

Дмитриј Сироткин је 1920. године стигао у Београд и у прво време живео од прихода од своја два брода који су пловили Дунавом, као и некад у почетку своје трговачке каријере. Почео је живот из почетка, као и многи други Руси који су емигрирали у Југославију за време Првог светског рата. 

Као предузимљив, образован и способан човек, који осећа своју епоху, није могао да се помири са стањем расула у којем се налазила српска флота, наслеђена од Аустроугарске. Своје услуге је понудио Краљевском министарству саобраћаја, подсећајући да је у своје време предводио паробродарство на Волги.

Сироткин је почео од тога што је изградио прва два моторна брода у Србији под именима „Коста” и „Воља”. Отворио је водни саобраћај на релацији Београд – Нови Сад, као и редовне бродске линије од српске престонице до Панчева и Шапца. 

Нажалост, брод „Воља” је 1927. године изгорео, Сироткин је наишао на финансијске тешкоће и на крају банкротирао. Као староверац у новој домовини није нашао духовне сроднике, писао је писма у Русију патријарху староверске цркве, у којима се жалио да је обесхрабрен и тражио исповест. 

Дмитриј Сироткин је становао у самом центру Београда, у улици Тадеуша Кошћушка, близу Дунава, реке коју је посебно волео. После година проведених у усамљености и беди он се, гледајући дунавске таласе, вероватно сећао своје бурне младости, својих високих идеала, великих планова и изузетних успеха, и туговао за Волгом, чије обале је некада посматрао кроз прозор свог дворца у Нижњем Новгороду. 

Невероватна судбина овог побожног човека који је волео свој посао, препуна промена, као дунавски таласи у пролеће, повезала је две земље, два народа и два града који су необично слични, Београд и Нижњи Новгород. 

Дмитриј  Сироткин је сахрањен на Новом гробљу у Београду поред своје супруге Марије, са којом је провео цео живот и надживео је за само годину дана.

rpsc-nn.ru

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!