Маршал Жуков о неуспешном походу Александра Македонског на Индију

Моћна европска армија је 326. године п.н.е. ушла у Индију на челу са Александром Македонским. Састојала се од грчких ратника прекаљених у борбама и коњаника, балканских бораца и персијских савезника. Бројала је укупно преко 41.000 људи.

Највећи окршај је била битка код Хидаспа (данас Џелум) против армије Пора, владара Паураве, краљевине западног Пенџаба. Преко 25 векова се сматрало да су снаге Александра Великог победиле Хиндусе. Грчки и римски рукописи кажу да су Хиндуси били храбрији и стаситији од Македонаца.

Сада су се након два миленијума британски историчари „латили“ легенде о Александру и окарактерисали ову војну кампању као тријумф организованог Запада против хаотичног Истока. Александар је освојио само неколико мањих царстава на северозападу Индије, али по мишљењу многих одушевљених колонијалних аутора, Индија је била у потпуности освојена.

Истина је у томе да Грцима чак није била ни позната већина територије Индије. Према томе, приписивати победу Александру Македонском је исто што и третирати Хитлера као освајача Русије само зато што су Немци стигли до Стаљинграда.

Жуков о Александру Великом

Када је Жуков 1957. године говорио пред питомцима Индијске војне академије Dehra Dun рекао је да Александрова дејства после битке код Хидаспа указује на то да је он био тешко поражен. По Жуковљевом мишљењу, Александар је доживео већи неуспех у Индији него Наполеон у Русији. Наполеон је ушао у Русију са 600.000 војника, а од тога је преживело 30.000 и мање од 1.000 се вратило на претходну дужност.

Према томе, ако је Жуков упоредио војну кампању Александра Македонског у Индији са Наполеоновом катастрофом, онда су се Грци вероватно исто тако повлачили после тешког пораза. Жуков је знао како изгледају трупе које беже. Он их је видео – гонио је немачку армију 2.000 км од Стаљинграда до Берлина.

Нема лаких победа

Статуа Александра Македонског у Археолошком музеју у Истамбулу.

Giovanni Dall'Orto

Проблеми Александра Великог су почели чим је прешао границу са Индијом. Први пут је наишао на отпор у долинама Кунар, Сват, Бунер и Пешавар, где су његово напредовање зауставили Аспасијци и Асакени познати у хиндустичким текстовима као Ашвајана и Ашвакајана. По индијским мерилима они су били малобројни, али ипак нису устукнули пред Александровом убиственом машинеријом.

Асакени су пружали упоран отпор из својих планинских утврђења Масага, Базира и Ора. Крвави окршај у Масаги је био увертира онога што је Александра чекало у Индији. Већ првог дана после жестоких окршаја Македонци и Грци су били принуђени да се повуку уз велике губитке. Сам Александар је био тешко рањен у глежањ. Четвртог дана је владар Масаге убијен, али је град одбио да се преда. Командовање армијом је предато његовој старој маци која је позвала све жене из овог подручја.

Када је схватио да су планови јуриша на Индију осујећени на самом улазу у ову земљу, Александар је позвао на примирје. Асакени су се сложили јер му је стара краљица поверовала. Те ноћи, када су Масаге отишле на спавање после славља, Александрове трупе су ушле у град и побиле све грађане. Слично је затим било и у Ору.

Па ипак, жесток отпор који су пружили браниоци Индије смањио је снагу, а можда и борбени дух Александрове армије.

„Гледање” на реци

У читавој тријумфалној каријери Александра Македонског најтежа је била битка код Хидаспа, где се суочио са краљем Пором из Паураве – мале али успешне индијске краљевине на реци Џелум. У грчким рукописима се Пор описује као човек висок преко два метра.

У мају 326. године п. н. е., армије Европе и Паураве су се суочиле на обали реке Џелум. То је био заиста фасцинантан призор: 34.000 пешадинаца из Македоније и 7.000 грчких коњаника са појачањем индијског краља Амбхија, Поровог непријатеља. Амбхи је био владар суседне краљевине Таксил. Понудио је Александру помоћ под условом да добије Порову краљевину.

Александар дочекује Пора после битке. / Шарл Лебрен/ Public domain

Шарл Лебрен/Public domain

Са таквом моћном силом и генијалним војсковођом на њеном челу била је суочена армија Паураве која је бројала 20.000 пешадинаца, 2.000 коњаника и 200 борбених слонова. Паурава је била релативно мала краљевина по индијским мерилима и зато није могла издржавати толико велику армију, тако да су вероватно многи њени браниоци били цивили наоружани на брзу руку. Поред тога, Грци су као и обично преувеличали снагу противника.

Према грчким изворима, две армије су неколико дана гледале једна другу преко реке. Грчке снаге су после борби за планинске градове Индије изгубиле неколико хиљада војника и сада су зазирале од окршаја са суровом армијом Паураве. Чули су причу о хаосу који у непријатељским редовима праве индијски борбени слонови. Слонови су били нешто као данашњи тенкови – њих су се плашили и грчки коњи.

Хиндуси су имали још једно страшно оружје. То је био лук дугачак 2 метра. Помоћу њега су избациване масивне стреле које су могле пробости више непријатељских војника.

Индијски окршај

Окршај је био жесток. Када је полетео рој тешких стрела из дугачких индијских лукова и стигао до непријатељских формација, први ред борбених слонова се пробио кроз грчко крило. Затим је друга група слонова кренула кроз пробијену линију газећи грчке војнике. То је био прави кошмар за освајаче. Када су се уплашени Грци почели повлачити, индијска пешадија је попунила тај простор.

У првом нападу Хиндуса је Поров брат Амар убио Александровог омиљеног коња Буцефала. То је био веома важан моменат. У биткама изван Индије елитни македонски телохранитељи нису ниједном непријатељском војнику дозволили да зада њиховом цару и најмањи ударац, а у овој бици су индијске јединице успеле да продру кроз унутрашњи кордон који је штитио Александра, и да убију Никеју, једног од његових водећих команданата.

По речима римског историчара Марка Јустина, Пор је изазвао Александра и у двобоју који је затим уследио Александар је пао са коња. Пор је могао да га прободе копљем али се двоумио за тренутак, те су се Александрови телохранитељи бацили да спасавају свога војсковођу.

Грчки историчар Плутарх каже да су Хиндуси били доста борбени. И поред првобитног неуспеха, када су се њихове чувене двоколице заглибиле у блату, Порова армија је „наставила да се супротставља Македонцима са непревазиђеном храброшћу“.

Уздрмани освајачи

Грци су прогласили победу, али је фанатичан отпор индијских војника и обичних људи дубоко потресао Александрове трупе тако да су оне одбиле да се крећу даље на исток. Александар није могао ништа рећи ни учинити како би подстакао своје људе на даље напредовање према истоку. Мало је недостајало да у армији избије бунт.

Плутарх каже: „Борба са Пором је Македонцима одузела храброст и зауставила њихово даље напредовање у Индији. Када је било толико тешко победити непријатеља који је на бојно поље извео само 20.000 пешадинаца и 2.000 коњаника, онда је било основа за противљење Александровом плану да се иде на Ганг и даље где их је чекало далеко веће мноштво непријатеља“.

Грчки историчар каже да је Александрове војнике после битке са армијом Паураве обузела паника када су добили информацију из Пенџаба о местима „где су житељи вешти у пољопривреди и где има још више слонова, а мушкарци су изузетно снажни и храбри“.

И заиста, на другој страни Ганга је било моћно царство Магад где је владао Нандас, који је командовао једном од највећих и најмоћнијих сталних армија на свету. Према Плутарховим речима, храброст освајача је спласнула када су сазнали да их Нандас „чека са 200.000 пешадинаца, 80.000 коњаника, 8.000 двоколица и 6.000 слонова“. Нема сумње да би то била права кланица за армију Александра Македонског.

Стотинама километара далеко од срца Индије Александар је наредио војсци да одступи, на велику радост војника.

Герилски напади

Па ипак, славље је било преурањено. На путу ка југу, према мору, Александрове трупе су стално биле изложене нападима индијске гериле.

У походу на Сангалу у Пенџабу индијски напад је био толико суров да је грчка коњица потпуно уништена, а Александар је морао да напада помоћу пешадије. У следећој бици против Малава из Мултана Александар је повређен – стрела индијског ратника пробила му је панцир и ребра.

У једном војноисторијском часопису пише: „Било је још борби али Александрова рана је ставила тачку на његове личне подвиге. Меко ткиво се никада не опоравља у потпуности. Сваки удах му је изазивао бол као да га пробада нож“.

Александар се није опоравио – умро је у Вавилону (данашњи Ирак) у 33. години.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!