Велике уши СССР-а: Прислушкивач у грбу САД и друге мистерије

1. Операција „Информације нашег доба“

Совјетски обавештајци су спровели ову операцију још почетком 1930-их. Тада су антисовјетске емигрантске организације биле најважнији објекат за „обраду“. Већина таквих организација не само да се налазила под надзором, већ их је совјетска агентура специјално повремено стварала.

Борбена организација беле емиграције Руски општевојни савез (РОВС) дуго је била ван контроле Москве. Тада се у историји обавештајног рада и појављује лик са оперативним псеудонимом „Иванов“, чија је кућа у Паризу била опремљена као штаб РОВС. Локална резидентура НКВД-а је 1929. изашла на овог човека и он је пристао да помогне.

Од јануара 1934. почиње непрекидно прислушкивање разговора који се воде у штабу РОВС. Из ових информација обавештајна служба је сазнавала о свим детаљима делатности ове организације.

Уочи окупације Француске од стране нацистичке Немачке, веза са „Ивановом“ била је привремено замрзнута, али то га није спасло од разоткривања. Гестапо му је јуна 1942. ушао у траг и ухапсио га, а две године касније био је стрељан. Међутим, размере онога што је „Иванов“ урадио остале су неоткривене, што је РОВС и његове чланове учинило неупотребљивим за непријатеља. Тек крајем 1980-их откривено је да се под конспиративним именом „Иванов“ скривао један од значајнијих представника руске емиграције, Сергеј Николајевич Третјаков.

2. Прислушкивање Рузвелта у Техерану

Пред савезничку конференцију у Техерану Немци су припремали диверзију против лидера СССР-а, Енглеске и САД. Међутим, совјетски обавештајци су на време раскринкали ове планове.

Група под руководством совјетскогог обавештајца Геворка Вартањана разоткрила је сву резидентуру нациста у Ирану, услед чега је неколико дана пре конференције било ухапшено преко 400 немачких агената, а амерички председник Рузвелт је из безбедносних разлога био смештен у просторијама совјетске амбасаде (иако се британска амбасада налазила преко пута). Касније је Олег Гордијевски, пуковник КГБ-а који је пребегао на Запад, читаву ствар представљао као да је НКВД на тај начин хтео да намами Рузвелта у совјетску резиденцију у циљу прислушкивања разговора Американаца. Уосталом, из докумената који су обелодањени 2000. сазнаје се да је Рузвелт одабрао амбасаду СССР-а највероватније из жеље да се Стаљину не даје повод за сумњу у енглеско-амерички договор. Као искусни политичар, Рузвелт је морао знати да ће га „слушати“ и код Енглеза и код Руса, стога није говорио ништа „сувишно“.

3. „Бубица“ у грбу САД

Дрвени грб САД, „поклон совјетских пионира“, седам година је без батерија шпијунирао америчког амбасадора помоћу високотехнолошког предајника.

topwar.ru

Након завршетка рата односи између СССР-а и САД брзо су почели да се погоршавају, тако да су информације о новом противнику биле посебно вредне за Москву. Циљ совјетске обавештајне службе постала је зграда америчке амбасаде. Једно лукавство довело је до успеха.

Бубица звана „златоуст“ била је постављена у амбасаду заједно са „поклоном совјетских пионира“ — грбом САД, урађеним у дрвету. Сувенир је био направљен тако добро да амбасадор САД никако није могао остати равнодушан. Тако се грб са „златоустом“ нашао на зиду у амбасадоровом кабинету. Захваљујући „бубици“, совјетско руководство је током седам година о амбасадоровим одлукама сазнавало пре председника САД.

„Златоуст“ је преживео четири амбасадора — мењан је намештај, али грб је остајао на свом месту. Открили су га тек 1952, када је радио-сигнал „бубице“ био пеленгиран. Американци нису одмах схватили каква је то направа сакривена у штиту са грбом. Тај апарат није имао батерије, већ само мембрану која је радила помоћу радио-снопа из зграде преко пута. Услед вибрирања мембране током разговора у просторији, одбијени радио-сноп се модулирао, тако да се тек тај сигнал примао и дешифровао.

4. „Пометачи“ у Москви и другде

Јануара 1983. Французи су током поправке телепринтера у својој амбасади у Москви открили „пометач“, уређај намењен за преношење информација у спољну електричну мрежу. Током извршене истраге испоставило се да је КГБ пресретао и хватао сва саопштења дипломата од 1978. „Мајстори“ из обавештајне службе су 1984. убацили ове радио-капсуле у 30 нових писаћих машина које су биле намењене за амбасаду САД у Москви. А од 1979. су вођени активни радови на уградњи ових „уметака“ у нову зграду америчке амбасаде која се градила у Москви. Елементи прислушних уређаја уметали су се у грађевинске конструкције, услед чега их је било крајње тешко открити. Ипак, Американци су један број „бубица“ намењених својој амбасади 1984. ипак открили, а део им је у таласу перестројке открио тадашњи шеф КГБ-а Вадим Бакатин.

Операције са „пометачима“ спровођене су и у иностранству. Јануара 1966. агенти СССР-а у Бејруту поставили су микрофон у кабинет амбасадора Велике Британије, а фебруара исте године – у кабинет резидента Интелиџенс сервиса (операција „Рубин“). Захваљујући томе, совјетска обавештајна служба је за годину дана успела да открије преко 50 агената Интелиџенс сервиса на Блиском Истоку и Египту, да установи личности шесторо људи које су Британци убацили у мрежу агената КГБ, ГРУ (Главна обавештајна управа) и Службе безбедности ЧССР (Чехословачка Социјалистичка Република).

Њујоршка резидентура КГБ-а је крајем 1969. убацила овакав прислушкивач у салу за седнице Комитета за међународне односе Сената САД и на тај начин је четири године имала доступ свему о чему се разговарало у овој веома важној просторији.

5. Кубанске уши

База ГРУ у Лурдесу (Куба) могла је да прати и хвата радио-податке по читавој америчкој територији.

AFP

По договору са Владом Кубе 25. априла 1975. СССР отпочиње зидање прислушног центра у бази ГРУ у Лурдесу, јужном предграђу Хаване. Пункт је био опремљен 12-метарском стационарном антеном и једном 7-метарском мобилном антеном монтираном на отвореном камиону. Оне су омогућавале хватање информација у супервисоком SHF дијапазону, емитованих са америчких сателита, као и контролу разговора између торњева SHF-везе.

Центар у Лурдесу је постао главни инструмент за сакупљање информација о „могућем противнику“. СССР је уз помоћ Кубанаца „прислонио ухо“ директно на врата САД и практично по читавој америчкој територији могао је да прати и хвата радио-податке. Опрема центра се неколико пута модернизовала — током 1990-их његове могућности су биле довољне за шпијунирање сателита везе.

„Обим информација добијених уз помоћ Центра био је огроман. Слушани су чак и телефонски разговори између аутомобилских (стационарних) станица, а да не говоримо о значајним догађајима попут лансирања ракета и праћења њихових путања“, овако је значај центра оценио бивши начелник аналитичке управе КГБ СССР Николај Леонов.

Русија је 2002. затворила базу. Обнављање њеног рада на Куби представља тему новинских спекулација, али још се не зна да ли ће се руска радио-електронска обавештајна служба вратити на Острво слободе.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!