Прошло је скоро 34 године откако је потписан први совјетско-амерички споразум о нуклеарном разоружавању. Тада је отклоњена опасност која се деценијама надвијала над целом планетом. Споразумом о ликвидацији ракета средњег и малог домета, потписаним у децембру 1987. године, предвиђено је уништење свих совјетских и америчких ракета средњег и малог домета (од 500 до 5.500 км).
Leonidl
Тај споразум је био велико достигнуће од огромног значаја за читаво човечанство, али је у СССР-у изазвао огорчење. Москва је морала да уништи три пута више ракета и бојевих глава него Вашингтон, каже представник Фонда „Карнеги“ (чланак на руском језику). Совјети су морали да одустану и од ракете врхунске класе, иако она није била обухваћена споразумом јер јој је домет био 400 километара. То је била „Ока“, нова совјетска мобилна балистичка ракета – последња реч тадашње руске војне индустрије и производње ракета.
„Као гром из децембарског неба”
У оно време је то био напредан пројекат који је почетком 1980-их заменио застареле совјетске ракете „Скад“. У односу на њих је „Ока“, као и њена усавршена верзија „Ока-У“, била прецизнија и могла је да уништава циљеве у покрету. Поред тога, „Ока“ је брже реаговала – за њено лансирање је било потребно само 5 минута. Пресретање ове ракете је било врло тешко, готово немогуће. Она је могла да продре кроз сваки противракетни штит. Те ракете нису имале премца.
Јуриј Кујдин / Sputnik
„’Ока’ је била врхунац наше креативности и тријумф школе произвођача ракета, која се појавила у најтешњој сарадњи са научном елитом наше земље“, написао је у својим мемоарима конструктор ракете Сергеј Непобедимиј. По његовим речима, вест да је „Ока“ обухваћена Споразумом о ликвидацији ракета средњег и малог домета била је „као гром из децембарског неба“. „Урезало ми се у сећање оно што сам осетио када сам сазнао за то. Прво, мислио сам да је то немогуће јер то једноставно није могло да се догоди. Можда је то грешка медија, помислио сам, или неки необјашњиви неспоразум“, пише Непобедимиј.
Бурна реакција у совјетској армији
Москва је заправо одустала од „Оке“ још у априлу (а не у децембру) 1987. године. Како је истакао Ахилес Мегас у књизи „Спољна политика СССР-а према Источној Немачкој“, то се догодило за време посете Москви државног секретара САД Џорџа Шулца. Тада је министар спољних послова СССР-а Едуард Шеварднадзе пристао да ликвидира све совјетске ракете SS-23.
По речима научника Стивена Залоге, војни врх је бурно реаговао на одлуку Горбачовљеве администрације да „учини Американцима по вољи“: „То је изазвало буру негодовања у совјетској армији и у водећим руским војноиндустријским предузећима“. Начелник совјетског Генералштаба је запретио да ће поднети оставку због „Оке“. Непобедимиј је Горбачовљев потез окарактерисао као „злочин и велеиздају“. Било како било, све такве ракете (а било их је преко 200) уништене су 1989. године заједно са 106 возила са лансерима. Остале ракете „Ока“, које је СССР дао савезницима из Источног блока „временом су уништене под притиском САД. Бугарска је последња земља која је у децембру 2001. године уништила своје лансере“, написао је Залога у књизи „Балистичке ракете ’Скад’ и вишецевни бацачи ракета 1955-2005“.
Не постоји средство против „Паука“
Зашто су САД биле у толиком страху од ових ракета и зашто су биле толико заинтересоване за њихово уништење? Амерички војни експерти из корпорације RAND још 1987. године су дошли до закључка да је СССР помоћу ракета типа „Ока“ могао извршити ефикасан ненуклеарни напад на базе НАТО-а, и тако покренути конвенционални рат у коме би на самом почетку био у предности. Они су тада као главни проблем навели „одсуство заштите од такве опасности“.
AP
Како је совјетско руководство уопште могло донети одлуку да ликвидира тако идеално оружје? По речима Владимира Дворкина, представника Фонда „Карнеги“, ако је Вашингтон пристао да потпише Споразум о ликвидацији ракета средњег и малог домета под условом да Совјетски Савез уништи ракету „Ока“, онда Горбачов и његово окружење нису имали много избора. Кремљ је био заинтересован да се из Европе уклоне ракете „Першинг-2“ које су САД поставиле 1983. године. Те ракете су могле стићи у европски део Русије за неколико минута тако да Совјети не би имали времена за одговор.
„Искандер“ уместо „Оке“
Међутим, судећи по изјави коју је дао Непобедимиј, Горбачов је касније сам другачије објаснио случај „Ока“. Да је Кремљ задржао „Оку“ Америка би, наводно, почела да модернизује неку њихову сличну ракету. Конструктор је исмејао овај Горбачовљев аргумент, наводећи да се „огроман арсенал борбених ракета спремних за примену“ не може поредити са нечијом потенцијалном одлуком. У споразуму није поменута ниједна америчка ракета.
У сваком случају, крајем 1980-их су тадашње старе совјетске ракете већ застареле, а нове су уништене. Непобедимиј се, међутим, није предао. Он је покренуо нови пројекат и почео да ради на ракетама које су данас познате под називом „Искандер“ и „Искандер-М“. Због економског и политичког хаоса који је у Русији владао током 1990-их рад на новим ракетним лансерима трајао је са тестирањима све до 2006. године. Армија је добила прве ракете тек 2011. По мишљењу експерата, добра страна толиког одуговлачења је у томе што су ракете „Искандер“ сада далеко боље од претходне уништене „Оке“.