Рупа у гвозденој завеси: Како је амерички магнат пословао са СССР-ом?

У мемоарима које је написао знатно касније, Арманд Хамер пише о сусрету са Владимиром Лењином 1921. године и описује харизму вође бољшевика: „Да ми је наредио да искочим кроз прозор вероватно бих то учинио“. То је написао убеђени капиталиста који је увек тежио да што више заради.

Хамер је знао како да дејствује изван идеолошких оквира и да буде користан и једној и другој страни, а да се при томе и сам обогати. Он се придржавао те стратегије читавих 70 година, колико је постојао СССР. Био је преговарач, бизнисмен, филантроп... И на свему томе је профитирао.

Рођен у социјализму

Хамеров отац, Јеврејин Јулијус Хамер, емигрирао је из Одесе. Био је лекар и фармацеут, и један од водећих људи у Социјалистичкој радничкој партији Америке. Чак је и сину дао име надахнут симболом ове партије на којој су приказани рука и чекић.

Млади Арманд Хамер, амерички индустријалац. (1922).

Getty Images

Млади Хамер није постао социјалиста, иако је одрастао у таквом окружењу. Он се посветио фармацеутском бизнису. За време прохибиције Хамерове апотеке су радиле изузетно успешно. У њима се легално продавао ђумбир у алкохолном раствору који се могао користити за справљање забрањених алкохолних пића. Хамер је био познат по томе што је врло вешто балансирао на самој ивици закона.

Карика која недостаје

Совјетску Русију је Хамер први пут посетио 1921, када му је било 23 године. Званичан разлог одласка је био повраћај новца уплаћеног ради куповине лекова који су у време Грађанског рата испоручени Русији. Међутим, после сусрета са Лењином он је схватио да би могао бити карика која повезује нову социјалистичку државу са америчким пословним круговима.

Породица Хамер је познавала Лудвига Мартенса, Лењиновог представника у САД, тако да се Арманд без проблема спријатељио са вођом револуције. Почео је да продаје Русији жито које јој је било крајње потребно због глади изазване грађанским ратом. Испоручио је преко милион тона жита, а то је био само мали део његовог бизниса у Русији.

Где су пенкале, а где Фабержеова јаја?

Када је стекао благонаклоност совјетских лидера почетком 1920-их, Хамер се преселио у СССР где је за десет година отворио неколико предузећа захваљујући уговорима о концесији. Највеће предузеће је била фабрика за производњу пенкала и оловака. Американац је скоро цео СССР снабдевао прибором за писање.

Совјетски плакат са рекламом Хамерових оловака.

Public domain

Арманд је такође радио и као посредник који је у Совјетском Савезу представљао интересе највећих америчких фирми попут фабрике мотора „Форд“ и гумаре United States Rubber. Држао је и рудник азбеста у Сибиру. Хамеру је био добар сваки бизнис који је дносио новац.

Са друге стране, он је испољавао и интересовање за уметност, али опет у комерцијалном смислу. Наиме, искористио је политичку нестабилност и хаос током 1920-их и од руских државних музеја откупио многе колекције по повољним ценама. Међу њима је и неколико Фабержеових јаја. Све је то затим за велике паре препродао на Западу. Међутим, у целој тој причи постоји и тамна страна. Наиме, прича се да је Хамер продавао копије и фалсификате. Касније је организовао уметничке изложбе у Русији, али су оне изазвале много недоумица.

„Историчари су били потпуно збуњени када је он доносио скупоцена уметничка дела на изложбу у Москву. Нико није могао рећи да ли су то оригинали или копије“, пише лист „Совершено секретно“.

Повратак у СССР

Када је Стаљин дошао на власт у Совјетском Савезу више нису били добродошли ни пријатељски настројени странци попут Хамера. Због тога се Арманд почетком 1930-их вратио у Америку одуставши од већине својих совјетских концесија. И у отаџбини је имао много посла, али никада није прекидао везе са СССР-ом. После Стаљинове смрти је обновио посао у Совјетском Савезу.

Упознао се са Никитом Хрушчовом и Леонидом Брежњевом, уз чију подршку је 1970-их покренуо први велики пројекат – изградњу модерног пословног центра у СССР-у, данас познатог под називом Међународни трговачки центар. Помогао је Совјетима да од америчких банака добију 100 милиона долара кредита, али се том приликом побринуо да и сам добије неколико милиона америчких долара за посредовање.

Поред тога, Хамер је помогао да се изгради највећа фабрика азота у Совјетском Савезу, а стекао је и велики углед када је музеју Ермитаж у Санкт Петербургу поклонио слику за коју се претпостављало да је прво Гојино дело. Данас се сумња у аутентичност дотичне слике, али тада је то био ефектан рекламни потез америчког бизнисмена.

Да ли је он био шпијун?

Арманд Хамер у свом кабинету у Лос Анђелесу (1980) са Лењиновом сликом у позадини.

ZUMA Press/Global Look Press

Хамер је био контроверзна личност. Он је комбиновао покретање бизниса са дипломатијом и доброчинством. На пример, спонзорисао је медицинску помоћ која је пружана совјетским грађанима настрадалим у хаварији нуклеарне електране у Чернобиљу 1986. године. Он је увек био важна карика између САД и СССР-а.

„Ја сам играо важну улогу у покушају успостављања мира између Истока и Запада. Председници су ми се захваљивали за оно што сам учинио“, говорио је Хамер.

Са друге стране, још увек се воде дискусије о томе да ли је он био совјетски агент. Едвард Џеј Епштајн, аутор књиге „Досије: Тајна Арманда Хамера”, тврди да је Хамер свакако био шпијун који је прао новац за потребе Москве и финансирао комунистичке шпијунске операције. Совјетска служба безбедности сумња у то.

По речима неименованог совјетског генерала, кога цитира лист „Коммерсант“, Арманд је увек био спреман да говори, али већину података које је дао није било могуће проверити. „Хамер је радио за самога себе“, закључио је генерал.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.