Како су Руси подржавали Републику Српску: Добровољци, мировњаци и Виталиј Чуркин

О томе какву подршку Српској су давале стотине руских добровољаца који су се у борили у редовима Војске Републике Српске, дипломата Виталиј Чуркин и руски војници у мировним мисијама УНПРОФОР и СФОР можете прочитати у тексту дописника Russia Beyond Игора Дамјановића.

Руски добровољци

Meђу више од 20.000 војника Војске Републике Српске погинулих у рату налази се и 37 руских добровољаца. За разлику од броја страдалих, укупан број Руса који су се током рата борили у јединицима Војске Републике Српске није познат. Процењује се да их је било између 600 и 700. Њихов долазак на територију БиХ почетком 90-их година прошлог века имао је двојак психолошки ефекат. Присуство руских добровољаца утицало је на подизање морала српских бораца на фронту, а код обичних људи рађао се осећај да руски народ није заборавио своју православну  словенску браћу.

Супротан ефекат руски добровољци су постизали код непријатеља. Руски језик, који се чуо током непосредних борби и поруке на руском које су се пресретале на средствима везе, код хрватских и муслиманских снага неретко је изазивао страх и панику. Интензитет оба ова ефекта додатно је повећавала и ратна пропаганда средстава информисања под контролом владе у Сарајеву и Хрватског већа одбране, које је све време рата тврдила да се на страни Срба боре „хиљаде руских плаћеника“.

Руси у редовима ВРС. Околина Вишеграда, мај 1993.

Ако погледамо структуру руских добровољаца који су своје животе уградили у темеље Републике Српске приметићемо да долазе из различитих крајева бившег Совјетског Савеза: Москве, Санкт Петербурга, Јекатеринбурга, Новосибирска, Перма, Вороњежа, Кургана, Адлера, Крима, Ростовске области, Украјине, Белорусије, Средње Азије и балтичких земаља. Највећи број страдао их је на бојиштима око Сарајева. Мањи део посмртних остатака родбина је пренела у отаџбину, а већина их је сахрањена на војничким гробљима у Милићима (Источно Сарајево), Соколцу и Вишеграду, где је руским добровољцима подигнут и споменик. У Републици Српској је званично установљен и „Дан сјећања на руске добровољце“, који се обележава 12. априла, у част битке на узвишици Заглавак (Источна Босна), у којој су велики допринос дали и руски добровољци. Том приликом погинуо је 20-годишњи Константин Богословски. О страдању најмлађег руског добровољца у Републици Српској снимљен је и кратак документарни филм „Анђео са горе Заглавак“. Поред Богословског на Заглавку је погинуо и његов вршњак Дмитриј Попов из Санкт Петербурга и 35-годишњи Владимир Сафонов, морнарички официр - капетан корвете, рођен у Казахстану.

Ниједан Рус који је погинуо у редовима Војске није дочекао свој 40-ти рођендан. Поред официра, војника, полицајаца и прекаљених ратника, ветерана Авганистанског рата, сукоба у Придњестровљу и Абхазији, међу руским добровољцима било је и обичних људи као што су лекар Сергеј Баталин, економиста Сергеј Гаврилин и послушник Валаамског манастира Роман Малишев. Погибија 37 руских добровољаца током грађанског рата у БиХ и тројице током НАТО агресије на СРЈ 1999. године непосредно је показала да братска солидарност два народа превазилази тренутне интересе и становишта руских и српских политичких елита.

Виталиј Чуркин

Поред ових примера солидарности обичних људи, Република Српска по добром памти и једног званичног представника Руске Федерације, покојног Виталија Чуркина. Упркос  томе што је у јавности Републике неупоредиво познатији по уложеном вету на тенденциозну британску резолуцију у Савету безбедности УН, која је злочин у Сребреници покушала да прогласи геноцидом, Виталиј Чуркин је био веома активан и у босанско-херцеговачком рату. Од јуна 1992. до новембра 1994, Виталиј Чуркин се налазио на месту заменика министра спољних послова Русије, који је у то време био фамозни Андреј Козирев, од 2012. године грађанин САД. Чуркин је званично био именован за специјалног представника председнике Руске Федерације на Балкану.

У својим наступима Чуркин је истицао да се до одрживог мира може доћи једино компромисом свих зараћених страна и да искључиви кривци не постоје. Недавно је у Источном Сарајеву установљена спомен плоча у част амбасадора Чуркина, а пре неколико недеља његова удовица Ирина примила је у Амбасади Србије у Москви из руку председника Вучића Орден српске заставе првог степена. Ово високо државно признање покојном амбасадору доделио је Вучићев претходник Томислав Николић.

Виталиј Чуркин је био један од иницијатора да се у међународним мировним снагама УНПРОФОР у БиХ, распореде и руски плави шлемови. Тако је руски 629. пешадијски батаљон средином 1994. распоређен у околини Сарајева. На суђењу генералу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом забележено је веома значајно сведочење руског пуковника Андреја Демуренка, који је у августу 1995. године био начелник штаба УНПРОФОР-а у Сарајеву: „Пијаца Маркале није могла бити погођена минобацачком гранатом“. Као потпору своје тврдње пуковник Демуренко је изнео налаз да специјални радари УНПРОФОР-а у време експлозије нису регистровали да је са српских положаја испаљен пројектил.

Руси у СФОР-у и заузимање Слатине

Руски војници били су у БиХ присутни и у снагама СФОР-а, које су у БиХ распоређене након потписивања Дејтонског споразума. Управо су делови руског батаљона стационираног у Угљевику извели у војној историји јединствену операцију заузимања приштинског аеродрома Слатина. У Резолуцији 1244 Руси су пронашли основу да на Косово и Метохију упуте своје војне снаге. Претходница од 18 специјалаца, којом је командовао у том моменту мајор ГРУ СПЕЦНАЗ, а данас председник Ингушетије генерал Јунус Бек Јевкуров, заузела је аеродром и тамо дочекала појачање од још приближно 200 својих другова, који су у ноћи између 11. и 12. јуна 1999. потпуно непажено прешли границу БиХ и СРЈ, па преко Ниша стигли на приштински аеродром. За ову акцију Јевкуров је заслужио орден Хероја Русијe, а Указом број 75. министра одбране Руске Федерације установљена је посебна медаља у част учесника Марша на Слатину.

Јунус-Бек Јевкуров, човек који је пре 18 година заузео аеродром Слатина

Данас

Република Српска и Руска Федерација у овом моменту одржавају веома блиске политичке односе, а председник Милорад Додик је чест гост у Кремљу. Добру политичку сарадњу пратиле су и значајне руске инвестиције у Републици Српској, од којих су највеће куповина већинског пакета акција рафинерије нафте „Босански Брод“ и рафинерије моторних уља „Модрича“ од стране компаније „ЊефтгазИнКор“.

Председник Милорад Додик и руски министар спољних послова Сергеј Лавров.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још: