Избећи нуклеарни рат по сваку цену: Како је СССР хтео да постане члан НАТО-а

Историја
АЛЕКСЕЈ ТИМОФЕЈЧЕВ
Да ли је Хладни рат био неизбежан? Поједини научници сматрају да је он могао бити избегнут. Крајем 1940-их и почетком 1950-их совјетска власт је разматрала питање уласка у НАТО, а Стаљинови наследници су чак и подржали ту идеју средином 1950-их. Да ли је то била обична самореклама совјетског руководства или искрена жеља да се обустави опасно ривалство двеју суперсила и прекине Хладни рат?

Идеја о придруживању Москве НАТО-у већ је „лебдела у ваздуху“ у главном граду Русије када је 1949. године формирана Северноатлантска алијанса. Подстакле су је и дискусије у британском парламенту о томе да Москву треба позвати у нову безбедносну организацију. Тада је Хладни рат већ био у току, али је још увек било живо и сећање на заједничку борбу против нацистичке Немачке.

У том контексту је министар спољних послова СССР-а Андреј Вишински упутио Лондону предлог да се размотри могућност придруживања Москве безбедносном клубу. Међутим, совјетска идеја је остала без одговора.

Зашто се Стаљин смејао?

Ово питање је у неком смислу поново покренуто 1952. године у сусрету француског амбасадора у Москви Луја Жокса са совјетским лидером Јосифом Стаљином. Француски дипломата је објаснио да је НАТО, по речима француског лидера генерала Де Гола, мировна организација чије постојање није у супротности са Повељом УН. Стаљин се насмејао и питао треба ли (када је већ тако) да СССР уђе у НАТО.

По речима историчарке Наталије Јегорове, вероватно је то била Стаљинова иронија. Међутим, многи научници су склони да виде у томе и озбиљније мотиве. Историчар Николај Кочкин је један од њих. Он своје мишљење заснива на чињеници да је 1951. године СССР у више наврата најавио како ће Москва „ући у алијансу“ уколико ова буде усмерена против евентулне будуће немачке агресије (судбина подељене Немачке била је у том периоду најакутније питање у Европи).

Совјетске бриге

Са друге стране, Стаљин је сматрао да НАТО „подрива УН“ јер та алијанса има „агресивни карактер“ будући да се ради о „затвореној војној формацији држава“ у условима када не постоји споразум о безбедности у Европи.

Када је 1954. године тријумвират Стаљинових наследника (Никита Хрушчов, Георгиј Маленков и Николај Булгањин) обвновио идеју о придруживању алијанси, Москва је поставила одређене услове. Она је инсистирала на принципу суверенитета полазећи од тога да нико нема права да се меша у унутрашње послове других земаља. Москви се такође није допадало америчко војно присуство у Европи, тако да је она била заинтересована за уклањање америчких база са континента.

Компромис Москве

Када је совјетско руководство 31. марта 1954. године упутило западу званичан предлог, у њему ови услови нису били посебно наглашени. Кочкин наводи белешку тадашњег министра спољних послова у којој се каже: „Питање наше забринутости ... сада треба да буде формулисано доста уопштено, како се властима великих сила (Велике Британије, Француске и САД) не би пружао повод да овај предлог окарактеришу као пропагандистички потез“.

Предлог је допуњен још једном совјетском идејом – склапањем општеевропског споразума о колективној безбедности, што у неком смислу подсећа на данашње механизме безбедности у оквиру ОЕБС-а.

У жељи да отклони евентуалну критику од стране Запада, Москва је додатно ублажила своје ставове, предложивши да се САД придруже предложеном европском споразуму. Пре тога је совјетска власт стајала на становишту да Вашингтон нема никакве везе са европским питањима.

Претња цивилизацији

Шта је приморало совјетску власт да предложи склапање споразума о европској безбедности и размотри могућност чланства СССР-а у НАТО-у? Мотиви Москве се могу наслутити из говора који је совјетски премијер Георгиј Маленков одржао 12. марта 1954. године. Он је оставио по страни традиционални идеолошки клише и упозорио на опасност од уништења људске цивилизације у Трећем светском рату, који ће неизбежно бити нуклеарни.

Запад је у мају 1954. године одбио предлог Москве, изјавивши да је чланство СССР-а у алијанси неспојиво са демократским и одбрамбеним циљевима НАТО-а. Идеја о склапању споразума такође није подржана.

По мишљењу историчара Џефрија Робертса, Совјети су тада „били отворени ... за озбиљну дискусију о стварању општеевроских безбеносних структура и за преговоре који би могли резултирати завршетком Хладног рата“.

Британски научник жали што Запад није „флексибилније реаговао“ на совјетски предлог.

Прочитајте више: Черчил и Стаљин: Рогови у врећи против заједничког непријатеља