Колумна: Да ли је загрљај „руског медведа“ био заиста смртоносан за Србе и Финце?

Сеоба Срба

Сеоба Срба

Паја Јовановић/Из слободних извора
У последње време у српској јавности често се могу прочитати садржаји који преиспитују колико је руска помоћ Србији и Црној Гори током историје била искрена. Међутим, почетком ове године у црногорским „Вијестима“ појавио се текст новинара Жељка Пантелића, који иде толико далеко да тврди да је Србе и Црногорце од нестанка спасила само велика географска удаљеност од Русије. Игор Дамјановић у својој колумни за Russia Beyond одлучио је да мало размисли о истој теми и дошао до неочекиваних закључака…

Почетком јануара 2018. године у подгоричком дневном листу Вијести изашла је ексклузивна ауторска колумна српског новинара Жељка Пантелића, аутора многих познатих српском читаоцу спољнополитичких анализа.

У тексту „Руски смртоносни загрљај“ Пантелић наводи да је „Русија смртоносна за Србе и Црногорце“ и да је српска љубав према Русији „аутодеструктивна“. Као главну опасност Пантелић наводи руске асимилаторске тежње према Србима. Ову тврдњу поткрепљује тезом да је од неколико десетина хиљада Срба, који су се половином 18. века иселили у Русију, апсолутна већина у наредних неколико деценија изгубила свој национални идентитет.

Како су Руси „прогутали“ Србе, а Срби „прогутали“ Русе

Посматрајући демографску структуру и националну политику Русије кроз векове, намеће се закључак да процес асимилације других народа никада није био приоритет руске унутрашње политике. За око 180 народа Руска федерација данас представља матичну државу, која дубоко поштује њихове обичаје, традицују и културу, многе од њих имају политичку, језичку и културну аутономију о којој мањине у многим „цивилизованим“ земљама Запада могле би само да сањају. Беспрецедентну толеранцију према аутохтоним мањинским народима, језицима и културама, као што и федеративну национално-политичку структуру државе која се састоји од бројних разноврсних аутономија Руска Федерација је наследила од СССР-а. Руска империја која је прогутала несрећне Србе досељенике без обзира на западну и каснију комунистичку пропаганду није била никаква тамница народа, него православна монархија где су сви православци имали иста права, али где бројни представници католичке, протестантске, а и муслиманске вероисповести нису били објекат бруталног националног или верског угњетавања. Неуспели покушаји царске администрације у 19. веку да се пребаце на ћирилицу ратоборни Пољаци и Литванци једва могу да се сматрају таквим. Била су, међутим, ограничења за хебрејске вернике, али су се тицали углавном слободе кретања и то од 1791. до 1915., али много страсније су руске власти прогањале, рецимо, руске староверце и разноврсне секташе. Руска империја је за разлику од бољшевика покушавала да се не меша много у унутрашњи живот националних и верских заједница које су признавале власт круне руских императора, па зато углавном аутохтони народи током живота у држави Романова само су се множили и ниједан народ није био уништен или брутално асимилован. Зар се то може упоредити са оним што су радили у 19. веку Американци са Индијанцима или Енглези са Индијцима или Ирцима?

То што су српски емигранти у Русији изгубили свој национални идентитет говори о томе да се православни Срби у православној монархији нису осећали као странци, као заједница којој прети нека врста дискриминације, него су осећали да су се вратили Мајци Русији. Па зато су сасвим природно већ у следећим генерацијама постали Руси, јер су се у царској Русији сви православци аутоматски сматрали Русима. Позната је и социолингвистичка и демографска чињеница да процес асимилације иде неупоредиво брже у случају народа сродног језика, истоветне религије и максималном степену лојалности према већини и према властима нове државе, посебно ако је реч о релативно малој етничкој групи у већинском окружењу са свих страна. Да ли можемо да ту видимо аспирацију Русије да „прогута“ братски православни народ?

Процес асимилације у мигрантским заједницама је уопште природна ствар ако не говоримо о последњим муслиманским миграцијама у Западну Европу и САД. Рецимо, век и по након сеобе Срба у Русију, креће и први масовнији талас економске миграције наших сународника на амерички континент. Део српских емиграната се са зарађеним новцем враћао у родни крај и тамо куповао велика имања, а део је трајно остајао у Америци. Било би стога интересантно проверити колико потомака прве генерације америчких Срба, који су се тамо настанили пре више од једног века, данас познаје српски језик и обичаје својих предака.

Много истакнутих чланова америчког друштва има јужнословенско порекло. Мало њих данас познаје матерњи језик својих предака, а значајан део и не зна ни место одакле су њихови преци дошли у САД. Узмимимо примере познатог НБА кошаркашког тренера Грега Поповича и чувеног глумца Џона Малковича. Попович није био сигуран да ли је из Србије, или Црне Горе, а Малкович је приликом недавне посете Хрватској о свом пореклу изјавио следеће: „Мој отац је за свог оца тврдио да је био највећи лажљивац, тако да не могу знати поуздано. Мајка ми је након његове смрти једном чак рекла и да сам Црногорац“. 

Процес асимилације је ишао и обратно. Након Октобарске револуције и Руског грађанског рата, новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца примила је неколико десетина хиљада руских избеглица, отприлике сразмерно броју Срба који су средином 18. века населили Русију. Већина потомака руске беле емиграције који данас живе на овим просторима национално се изјашњавају као Срби и Црногорци. Лично их познајем десетак и нико од њих не говори језик који су њихове деде и прадеде донеле на Балканско полуострво. Да ли Руси треба да оптужују Србе да су прогутали десетине хиљада белих Руса?

Како је Русија „угњетавала“ Финце

Жељко Пантелић је у свом тексту поделио и анегдоту, коју му је у Бриселу наводно испричао некадашњи комесар за проширење ЕУ Оли Рен. Бивши бриселски бирократа на примеру своје домовине Финске наводи да загрљај руског „медведа“ може бити и смртоносан. Пантелић Олија Рена описује као неког „са врло кредибилним искуством када су у питању релације са Русима“ и поентира „срећом, за разлику од Финске, Црна Гора и Србија су далеко од „медвеђег загрљаја“. Колико је руски загрљај заиста био „смртоносан“ за Финску најбоље илуструју елементарне историјске чињенице, које су од тврдњи изнетих у Пантелићевом тексту знатно удаљеније него географски Србија и Русија.

Финска постаје део Руског царства после скоро осмовековне шведске владавине потписивањем Фридрихсгамског мировног споразума 1809. године. Овим актом окончан је 18. по реду и уједно последњи руско-шведски рат. Одмах по уласку у састав Руске империје конституише се Велика кнежевина Финска, у које поред актуелне територије Финске, улазе и данашња територије Републике Карелије и поједини делови садашње Лењинградске области. Престоница Финске се из града Або (данашњи Турку) 1812. сели у Гелсингфорс (садашњи Хелсинки), а годину раније је установљена Централна банка Финске. Од 1860. године ова банка је емитовала посебну националну валуту, финску марку, која као платежно средство опстаје све до увођења евра 2002. године. У кнежевини од године оснивања је коришћен грегоријански календар па су документи који су израђени у Санкт Петербургу а били везани за Финску, имали два датума.

Финска формално из састава Руске Империје излази након Октобарске револуције и нова руска бољшевичка влада одмах признаје њену независност. Дакле, Финска је добила прво државност, па онда за сто година и независност директно из руских руку...

Колико је у последњим годинама постојања царства и кратком периоду након Фебруарске револуције финска кнежевина била аутономна илуструје пример Владимира Лењина. Вођа бољшевика се на територији Финске налазио од августа па непосредно до Октобарске револуције. Лењин у аутономну кнежевину бежи пошто се од 7. јула налазио на потерници Привремене владе, која га је сумњичила за организовање оружаног преврата, који ће се заиста догодити неколико месеци касније и значајно изменити ток руске и светске историје. Током ових неколико месеци Лењин је легално боравио и слободно се кретао по територији Велике кнежевине Финске.

Владимир Лењин

Фински језик постаје званичан у свим државним институцијама на територији кнежевине 1863. године, а фински грађани временом бивају и ослобођени од обавезног служења војног рока. Посебно у време власти цара Александра Другог (1855-1881) конституише се широка унутрашња аутономија финске кнежевине. На Сенатском тргу, на коме су смештене зграда финске владе, универзитета и саборне катедрале и данас стоји споменик баш овом руском монарху. О томе колико је руски загрљај заиста био „смртоносан“ за Финску, можемо ценити на основу отворених историјских извора, које још лепше илуструје споменик цару Александру Другом у центру Хелсинкија који нико не руши и где нико не пише гадости. Да ли наводне Ренове анегдоте препричане од стране Жељка Пантелића имају исту тежину?   

„Нестабилна писменост“

У свом тексту у Вијестима Жељко Пантелић грађанску класу Србије и Црне Горе описује као структуру „нестабилне писмености“ и као такву веома подложну агресивној руској пропаганди. Констатација о нестабилној писмености овдашње грађанске класе једино је из целог текста са чиме могу да се сложим. Да је наше грађанство барем функционално писмено, можда не би било потребе да пишем ову колумну и набрајам општепознате чињенице које лако могу да буду проверене у било којој енциклопедији, па чак бар на Википедији…

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском