Све што се тиче секса било је одувек табу у СССР-у. Наравно, секс је притом постојао. У великој мери. Ништа мањој него данас. Али разговор о њему се сматрао непристојним. Прича се да је за време перестројке током једног ТВ моста Лењинград - Бостон нека жена рекла: „Код нас у СССР-у нема секса“. То није истина. Заправо, хтела је само да каже да секса нема на телевизији.
Нешто раније, 1977. изашла је књига Георгија Васиљченка, оснивача совјетске сексологије и сексопатологије под насловом „Општа сексопатологија“ у којој је писао о свом искуству рада са паровима. Из књиге се може закључити да су многе психичке сметње биле последица немогућности да се отворено говори о сексу. За сам чин и полне органе постојале су само псовке или медицински термини. Наравно, ни једно ни друго није помагало искреном разговору о сексу. Још један скандал догодио се 1978, када се појавио филм „Чудна жена“, о љубави између младића и старије жене. У „Комсомољској правди“ изашла је рецензија на филм у којој је писало: Шта има лоше у томе што се сваки трећи брак у Совјетском Савезу распада? Тад сам радио у Дипломатској академији и ту сам вест прочитао следећег јутра у грчким новинама. Читав свет је објавио ту рецензију. Чак и у поређењу са Западом то је био огроман број развода.
Мишел Фуко је говорио да је сексуалност инструмент којим власт управља народом. У двадесетим годинама 20. века совјетска власт је олабавила сексуалне стеге. Ослобађање сексуалности и еманципација жена догађали су се унутар оне исте борбе која се водила против религије, гимназија, предавања грчког и латинског, фракова. Тада је хомосексуалност декриминализована. Разводи су постали апсолутно слободна ствар. Могао си да се разведеш и да не обавестиш о томе свог партнера.
У Стаљиново време се политика променила: забранили су абортусе, криминализовали хомосексуалност, а развод је постао дуготрајан процес. Чак у шездесетим годинама, ако сте хтели да се разведете, морали сте да дате о томе оглас у „Вечерњој Москви“ (један од најстаријих московских дневних листова прим. ред.). Само су најутицајнији људи могли мирно, тихо да се разведу.
Након рата није било довољно мушкараца па су укинули алиментацију. Питање о признавању очинства се уопште није постављало. Тад су се шалили да се наталитет повећао на рачун високе циркулације мушкараца. Затим, кад је почетком педесетих ситуација почела да се изједначава, поново су се појавиле тенденције за јачање породице. Лов на оне који одбијају да плате алиментацију је у шездесетим годинама заменио другу омиљену народну забаву из педесетих година – лов на народне непријатеље. Са дужницима се бавила полиција и суд, кажњавали су их и на радним местима. За једно дете требало је платити 25% зараде, за двоје – 33%, за троје и више – 50%. Мушкарци су се намерно запошљавали тамо где се мало плаћа, од плате су издвајали за алиментацију, а сами још зарађивали „на црно“. Онај који је плаћао алиментацију био је чврсто уверен да заправо храни новог мужа бивше жене.
Отимали су се и за непристојне фотографије. Те фотографије су у возовима продавали такозвани Белоруси. Они су заиста личили на Белорусе: плавокоси, крупних јагодица, са дубоко усађеним светлоплавим очима. Правили су се да су глувонеми. Пришао би ти дилер, повукао те за лакат и извадио порнографске фотографије. Фотографије су могле да се поделе у две групе: мања група су биле поново штампане стране фотографије, већа – наше домаће стваралаштво. Све се догађало на металним креветима са никлованим куглицама и чипкастим јастуцима над којим су висиле Шишкинове меде (Иван Иванович Шишкин – руски пејзажиста и портретиста, прим. ред.). Пакетић таквих фотографија коштао је 3 рубље. Да бисте знали који је то новац, рећи ћу вам да је бокс цигарета „Столичније“ коштао 40 копејки, флаша вотке – 3 рубље, карта за позориште – рубљу и по...
Понекад су се фотографије продавале као шпил карата. Осим тога, постојале су и порнографске приче, писане руком од стране неког локалног мајстора с традиционалним руским темама. Касније су се појавили преводи с енглеског. Била је позната књига „Распуст у Калифорнији“. „Камасутру“ откуцану на писаћој машини су такође сви читали. Али на књижевном црном тржишту у СССР-у продавале су се само пристојне ствари – Кафка, Пастернак, Цветајева; понекад си могао наћи фантастику, религиозну књижевност. Али порнографске књижевности није било.
Почетком 70-их догодила се прекретница: у СССР су почели да пристижу мали албуми са порнографским сценама, порнографски стрипови. Копирали су их, штампали ноћима. Појавили су се и аматерски филмови. Филмове су довозили углавном из Немачке. То су били неми филмови, али звук и није био потребан да би се схватила радња. А радња је итекако постојала! Сви филмови 60-их и 70-их, чак и 80-их, имали су досетљиву, забавну фабулу, и били су занимљиви за гледање.
Презервативи су се уредно продавали у апотекама. Али није било уобичајено наглас о њима говорити. Већина мушкараца је у апотеци или нечујно шапутала или говорила „Пакетић“, или би једноставно намигивали и говорили: „Аспирин“. Тада је било немогуће замислити да ће огромна стаклена витрина с презервативима стајати усред апотеке и да ће се купци саветовати око квалитета, боје и мириса.
„Аспирин“ је коштао две копејке и имао три димензије. Презервативи су били посути талком, што је значило да их треба подмазати вазелином или пљувачком, по жељи. Увозни кондоми појавили су се негде средином 70-их година. Прво су увозили само индијске, а затим и друге. Као и данас постојале су друге врсте контрацепције, али не тако сигурне. Искусне жене су училе своје пријатељице где се ставља кришка лимуна. И помагало је у већини случајева. На крају крајева, лимун је киселина. А још су се жене испирале перманганатом: скакале би с кревета и трчале у купатило. Тамо је већ била спремна шољица с том ружичастом водицом.
Секс је био један од начина да се супротставите тоталитаризму. Није Орвел узалуд писао да је задатак тоталитарне државе контролисати тело, укинути сексуално уживање. Данас имамо нове сексуалне императиве – депилација, пилинг, фитнес. У наше време било је свакаквих девојака – дебељушкастих, мршавих, кривоногих. Нико се око тога није узнемиравао. Није постојао култ атлетске грађе, јер су сви савршено знали да је оно предодређено за атлете и спортисте.
У савременој Русији појавио се култ пластичног, „фотошоп“ тела. То је некакав други тоталитаризам – тоталитаризам рекламе, моде. Свеопшти диктат стила. У СССР-у је било све другачије. Сви су били сиромашни и свима је требао секс. Због тога је и проституције било мање. То је била епоха у којој је све било бесплатно, а то се односило и на секс. Зашто плаћати проституткама? Боље дођи на плес.
Проститутке су седеле на перонима приградских станица. Испружиле би ноге тако да сте могли да видите цену написану на ђоновима. Московске су коштале 3 или 5 рубаља. Обично сте могли да их сретнете око метро станице „Проспект Мира“. Носиле су новчанице од три или пет рубаља као прстење. Тако је свима било јасно колико коштају. Мало ко је користио њихове услуге. То би било као да купујете флашу воде, када на сваком ћошку из фонтана шикља пијаћа вода. Хоћу да кажем да је било пуно девојака спремних да једноставно и бесплатно уживају у сексу с тобом.
Наравно, постојао је страх од заразе. Бојали смо се гонореје, сифилиса који су били на сваком кораку. У вези тога су постојали многи митови. Рецимо, знало се да ће од сифилиса човеку отпасти нос, али је мало ко знао да ће се то догодити тек кроз десет година нелечења. Због тога су након неке дивље ноћи, момци, мртви озбиљни, проверавали да ли им је нос на месту.
Проблеми су настајали и због мањка хигијене, купали смо се ретко и лоше. У народу се говорило да се развратне девојке чешће купају, а пристојне једном у четири дана, када мењају доњи веш. Чак су и у 70-им суседи мислили да студенткиња, која изнајмљује собу у комуналном стану и тушира се сваки дан, сигурно ради као проститутка. У то време се заиста мислило да се свакодневно купају само проститутке.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
