Када је руски цар Павле I умро у свом дворцу 1801. године, као званичан узрок смрти наведен је мождани удар, иако су многи у Русији тада претпостављали (и то с правом, како се испоставило) да је цара убила група аристократа. Званична прича је изгледала уверљиво: упркос руској бурној историји, хроничне болести су покосиле више владара од насилних преврата.
Петар Велики: неуролошки проблеми, астма и болест бубрега
Public domain
Петар је, према сведочењима савременика, имао „лепе црте лица и племенито држање” и био је веома висок (203 центиметра). Цар је, међутим, био слабог здравља. Био је мршав и патио је од неколико болести током своје 52 године живота.
Петра је повремено обузимао бес без очигледног разлога. Једном на паради, како је записао дански амбасадор, цар је мачем напао војника, при чему је искезио лице и тело му се тресло. (У то време Петар је имао снажне нападе које је умела да заустави само његова жена и наследница на трону Катарина I.)
Петар је умро 1825. године, а истраживачи још увек не могу да се сложе шта је изазивало његове нападе. Николај Пуховски, савремени психотерапеут, сматра да је Петар патио од епилепсије. Други стручњак, кога цитира Борис Акуњин, претпоставља да је цар имао Туретов синдром. Акуњин истиче да ниједна од ове две болести не нарушава „менталну активност”, али оне су сигурно отежавале царев живот.
Осим неуролошких обољења, цар је такође патио од астме, што је захтевало редовне посете минералним изворима. Међутим, узрок његове смрти била је болест бубрега која се погоршала након што је Петар спасао неколико бродоломника.
Алексеј, син цара Николаја II: хемофилија
Public domain
Алексеј Романов (1904–1918) једини је син последњег руског цара Николаја II, који никада није остварио своју судбину да наследи трон. Ова могућност је, међутим, увек била посматрана са зебњом, јер је царевић патио од озбиљне болести: хемофилије, коју је наследио од мајке Александре, унуке енглеске краљице Викторије.
Због ове болести свака посекотина или повреда младог Алексеја могла је да представља опасност по његов живот, јер му се крв није добро згрушавала како би се зауставило крварење. Николај је два стражара задужио да свуда прате престолонаследника, али чак ни на тај начин није било могуће потпуно избећи ризик. Неколико пута у животу Алексеј је задобио повреде које су га довеле на ивицу смрти.
1917. године, када је Алексеју било 12 година, дворски лекар је саопштио да због хемофилије царевић „вероватно неће живети дуже од 16. године”. Питање да ли је дечак могао да поживи дуже и оповргне ове прогнозе заувек ће остати отворено. У јулу 1918. године, месец дана пре његовог 14. рођендана, Алексеја су заједно са осталим члановима царске породице убили бољшевици.
Владимир Лењин: прогресивна атеросклероза
Getty Images
Вредан и енергичан, вођа Октобарске револуције је 1917. године прегорео за мање од две године од мистериозне болести. Први мождани удар доживео је у мају 1922. године, што је као последицу оставило парализу и губитак говора. То је било понижавајуће за комунистичког лидера.
Током 1922. године Лењин је успео да се опорави и врати свом послу. Али следеће године био је принуђен да поново напусти Кремљ и своје дужности. Провео је месеце у својој резиденцији у Горком и здравље му је рапидно пропадало. Најбољи доктори, укључујући и неке који су доведени из Немачке, нису могли да утврде од чега пати вођа бољшевика.
Научник Јуриј Лопухин у својој књизи о Лењиновој смрти 1924. године, кад су му биле 53 године, пише: „Лекари су један за другим поставили дијагнозе за три болести од којих он није патио (неурастенија, хронично тровање оловом и неуросифилис) и примењивали су погрешне терапије.” Аутопсија је показала да је Лењин умро од прогресивне атеросклерозе, која је делимично била изазвана оштећењем његовог кардиоваскуларног система приликом рањавања 1918. у покушају атентата.
Леонид Брежњев: проблеми са нервним системом и срцем
Архивска фотографија
Генерални секретар Совјетског Савеза са најдужим стажем посматрао је како му здравље пропада током последње године његове 18-годишње власти. Када су свог лидера видели на телевизији како мумла и једва хода, совјетски грађани су збијали шале („Он несвесно управља државом”). Оно што многи нису знали је да је Брежњев био болестан давно пре него што су симптоми почели да се показују.
„Метафорички речено, да је радио као поштар, а не као политичар, живео би дуже”, истиче историчар Виктор Денингхаус. Према његовим подацима, Брежњев је први срчани удар доживео 1951. године, више од деценију пре него што је стао на чело Комунистичке партије. Године прековременог рада, интензивно пушење и непрекидна нервоза узели су свој данак. Почев од касних 70-их није могао да спава без пилула које су му оштетиле срце.
Можда би се Брежњев опоравио да се повукао из политике, али он о томе није хтео ни да размишља. „Није имао храбрости да се повуче и хтео је да остане на власти до краја”, објашњава историчар Андреј Савин. Брежњев је умро у сну у новембру 1982. године, кад му је било 75 година, од поновног срчаног удара.
Ако вас занимају приче о царској породици, овде можете наћи неколико чланака о Романовима. А ако вас више интересује совјетска епоха, ево текста о нападима на Лењина.