Зашто су Рускиње формирале женске „батаљоне смрти“ у Првом светском рату?

Getty Images
У очајничком покушају да подигне морал исцрпљених руских војника Привремена влада је 1917. године формирала женске ударне батаљоне. Војска их је презирала, али су њихове припаднице у борби биле храбрије од већине мушкараца.

Војне јединице састављене искључиво од жена биле су кратког века у руској армији, али су оставиле трајан утицај на потомке и њихово дивљење непоколебљивом духу жене у Русији. Неколико званичних јединица је формирано у лето 1917. године. Оне су чак учествовале у борбама и испољиле невероватну храброст и поред тешких губитака. Те јединице су већ у јесен расформиране, али су биле за углед и инспирисале су оснивање мноштва добровољачких женских батаљона у целој земљи.

Јашка

Марија Бочкарјова, командир Женског батаљона смрти.

Као што то често бива, све је почело од девојке која је хтела да се истакне. Марија Бочкарјова је рођена у сиромашној породици и удала се када јој је било само 15 година. Први њен муж је био пијаница, а други, Јаков Бук звани Јашка, био је коцкар и бандит. Бочкарјова је 1914. године одлучила да стави тачку на такав начин живота и да оде у рат.

„Срце ме је вукло у врели котао битке, чезнула сам за ватреним крштењем које ће ме прекалити. Сва сам била обузета осећањем пожртвованости. Осећала сам да ме моја земља позива“, написала је Бочкарјова у својим мемоарима. У то време је она формално могла бити само медицинска сестра, и зато је написала писмо самом цару молећи га за дозволу да се бори раме уз раме са мушкарцима. И сама се зачудила када је цар Николај II лично то одобрио.

Када је Бочкарјова дошла у јединицу војници су јој се подсмевали. Убрзо је, међутим, постала права легенда у свом пуку и позната по неустрашивом јуришу у бој одакле је извлачила рањенике. Спасла је преко 50 људских живота.

Имала је надимак, као и већина војника тога доба. Звали су је Јашка по другом мужу. За умеће показано на бојном пољу добила је чин подофицира. Још важније је то што је на њу обратио пажњу председник Државне думе Михаил Родзјанко.

„Идемо у рат да помремо“

Царска власт је пала у Фебруарској револуцији 1917. године. Многи војници су били деморалисани и дезертирали су. Бочкарјова је уз подршку Михаила Родзјанка дошла на идеју да формира женске „батаљоне смрти“ на срамоту мушкарцима који су бежали са фронта, не би ли их тако побудила да остану и наставе са борбом. Критичари су, међутим, говорили како међу женама неће бити дисциплине.

„Ја ћу одговарати за сваку жену. Ту ће бити строга дисциплина. Ја им нећу дати да лутају. Само дисциплина може спасти армију. У том батаљону ћу ја имати потпуну власт и инсистираћу на послушности“, тврдила је Бочкарјова.

Александар Керенски.

Председник Привремене владе Александар Керенски подржао је Бочкарјову. Када је одлука објављена, пријавило се преко 2.000 жена. Међу њима је било медицинских сестара, кућних помоћница, сељанки, угледних госпођа, необразованих и универзитетски образованих жена. Све оне су морале доћи на лекарски преглед и ошишати се до главе. Затим су упућене у камп за обуку којим су руководили мушкарци, војни инструктори. Ту су оне научиле да марширају и пуцају, училе су тактику борбе, а неписмене жене су училе да читају и пишу.

Бочкарјова је оправдала своје речи везане за дисциплину. У прва два дана скоро 80 жена је протерано из батаљона због кикотања, флертовања са инструкторима и непослушности. У својој униформи и са скамењеним изразом лица Бочкарјова је изгледала као стари ратни командир и понашала се тако. Без оклевања би ошамарила „девојку“ која се непримерено понашала.

Убрзо је од првобитне 2.000 остало само 300 жена, и све су биле млађе од 35 година. Када је формирање јединице завршено, Бочкарјова је одговарајући новинарима на питања изјавила: „Неће бити новог пројекта. Ми идемо у рат да помремо“.

Први петроградски женски батаљон смрти, 1917.

У јуну 1917. године Први руски женски батаљон смрти кренуо је из Петербурга на прву линију фронта. На рукавима својих униформи жене су носиле амблем тотенхофа („мртвачка глава“), који је био симбол њихове неустрашивости и презирања смрти.

Женски рат

Војска их је на фронту дочекала са презрењем и подсмевала им се као „проституткама“, прича историчарка Светлана Солнцева. Антон Деникин, командант Привремене владе, рекао је да „има много других начина служења отаџбини који више приличе женама“. Међутим, ништа није могло зауставити те жене. Оне су биле пуне одлучности да се боре и бране своју земљу. Већ у октобру 1917. године у Русији је било шест женских батаљона, али је само Бочкарјовој омогућено да учествује у борбеним дејствима.

Први женски батаљон је 8. јула 1917. године ступио у бој на подручју града Сморгоња (Гродњенска област, 800 км од Москве). Док су се мушкарци колебали, јединица Марије Бочкарјове је стала на чело првих јединица и позвала мушкарце да им се придруже. Руси су током три дана одбили 14 немачких напада, али су се на крају повукли јер нису добили појачање.

Од 170 жена које су учествовале у борби погинуло је 30, а преко 70 је рањено. Ти губици су послужили као аргумент за укидање јединица женских батаљона, тако да су оне биле расформиране по наређењу Лавра Корнилова, врховног команданта руске армије. Жене које су још увек хтеле да се боре морале су писати нове молбе да буду примљене у редовне јединице.

Генерал Корнилов на смотри руских трупа, 1. јул 1917. године.

Па ипак, била је једна женска јединица која је трајала дуже од осталих – друга чета Првог батаљона. То су биле жене које је Бочкарјова у почетку одбацила, али су остале у Петроградској области и формирале Другу чету под командом капетана Лоскова. Оне су 25. октобра 1917. године браниле Зимски дворац од бољшевика, али су биле у мањини и претрпеле су пораз. Бољшевици су неке од њих силовали, а једна жена је те ноћи извршила самоубиство. Када су дошли на власт бољшевици су одмах и заувек расформирали све женске одреде, само је Бочкарјова остала у војној служби.

Амерички епилог

Марија Бочкарјова са припадницама своје јединице.

После потреса мозга који је доживела у бици ког Сморгоња, Бочкарјова је месец дана провела у петербуршкој болници. Одбила је да сарађује са бољшевицима и зато је оптужена за контрареволуционарно деловање. Имала је среће што је успела да побегне у Европу, а затим у САД, где је покренула кампању против бољшевика. Бочкарјову је примио председник Вудро Вилсон, а краљ Велике Британије Џорџ V обећао јој је финансијску помоћ.

Вратила се у Анхаргелск 1918. године са енглеским трупама, а 1919. је отишла у Омск где се упознала са генералом Александром Колчаком, шефом краткотрајне аниткомунистичке владе. Колчак се надао да ће Бочкарјова у његовој армији формирати женски батаљон, али су је бољшевици ухапсили у јануару 1920. године. Њени контакти са Корниловом и Колчаком су били довољни да буде осуђена као „најљући непријатељ републике пролетера и сељака“.

Марија Бочкарјова.

Стрељана је у мају 1920. године. Бољшевици су схватали да лидер женског батаљона смрти никада неће одустати од борбе против непријатеља. Пресуда је извршена истог дана када је донета. Руске власти су тек 1992. године рехабилитовале Бочкарјову.

Детаљније о женама-јунацима рата прочитајте у нашем чланку посвећеном женама пилотима Како су две совјетске девојке постале ловачки асови Другог светског рата.

Можда ће вам се допасти и прича о руским револуционаркама Жене од челика: Три револуционарке које су заувек измениле Русију.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још: