Зашто су речи партијарха Кирила да је Бугарску ослободила управо Русија изазвале скандал у тој земљи

Патријарх московски и целе Русије Кирил позвао је да се историја сагледава у свој својој пуноћи и истинитости, али да се притом у историјску реалност не учитавају савремене политичке страсти. Међутим, како се испоставило, за савремене бугарске политичаре, који следе „најновије” постмодернистичке идеолошке рецепте (концепте „историјске толеранције”, „постојања више истина”, „историјског релативизма” и сл), историја је само начин да се садашњост трансформише у задате политичке схеме. У говору председника Бугарске Румена Радева све је наизглед било добро формулисано. Он је позвао на очување сећања на војнике многих народа који су се налазили на бојном пољу тих давних битака: на Русе, Румуне, Финце, Украјинце, Белорусе, Пољаке, Литванце, Србе и Црногорце. „Историјска толеранција” је испоштована, а принцип „постојања више истина” није нарушен. Само се истина негде изгубила.  

На овом месту треба додати једну историјску напомену. Пре свега, људи веома често мешају називе неких руских војних јединица и њихов национални састав (у томе предњаче разни страни политичари). На пример, у руско-турском рату 1877-1878. године на Балкану су, између осталог, учествовали 42. пешадијски Јакутски пук, 44. пешадијски Камчатски  пук, 20. пешадијски Галицијски пук, 11. драгунски Ришки пук, 8. драгунски Астрахањски пук, 56. пешадијски Житомирски пук, док се на Кавказу борио 160. пешадијски Абхаски пук. Али то уопште не значи да су у саставу тих пукова били становници Јакутије, Камчатке, Галиције, Абхазије или Риге, Астрахања, Житомира. Национални састав ових и других јединица редовне војске био је, наравно, разноврстан, али основу су чинили руски војници. Осим тога, веома често назив пука није одговарао месту на којем је пук стациониран. На пример, „ришки” драгуни и „јакутски” пешадинци били су размештени у граду Кременец Волињске губерније, Галицијски пук се налазио у Житомиру, а Житомирски и Астрахањски били су стационирани у Тираспољу, Камчатски у Луцку, Абхаски у Казању, а овде раније ненаведени 52. пешадијски Вилњуски пук, који би, по логици, требало да се налази у „литванском” Вилњусу и да се састоји од Литванаца, заправо се налазио у Феодосији и 1877-1878. штитио је кримску обалу.

Треба такође подсетити да је 1874. године у Русији уведена општа војна обавеза, од које су у време руско-турског рата били ослобођени неки поданици руске круне, и то: становници Велике кнежевине Финске, Северног Кавказа, Средње Азије и појединих других региона. Али у Финској и на Кавказу постојале су војне јединице у чији састав су регрутовани добровољци међу становницима ових региона: 3. стрељачки Фински батаљон царске гарде, Терски, Закатаљски, Кабардино-Кумички и Дагестански коњички нерегуларни пукови и други. Све ове војне јединице учествовале су у руско-турском рату 1877-1878. године: Фински батаљон и Терски пук на Балкану, а  Закатаљски, Кабардино-Кумички и три Дагестанска пука на Кавкаском фронту.    

Тако да, ако полазимо од историјске истине, онда би народима које је набројао председник Бугарске требало додати и Чечене, Аваре, Кумике, Кабардинце, Осете, Ингуше, а ако се сетимо да су официри Финског батаљона били Швеђани, онда и њих. А осим тога тога и Балтичке Немце, који су у великом броју чинили официрски корпус руске војске. Па и многе друге...

Управо ту се намеће питање: зашто је број народа које је у свом говору споменуо председник Бугарске тако ограничен? И још једно: зашто у овом набрајању постоји унутрашња противречност? Јер осим Пољака који су се борили против Турака у саставу руске војске била је ту и пољска легија која је, напротив, учествовала у биткама на страни Османског царства. Или то не би требало спомињати? Где је онда историјска истина? Или је „историјска толеранција” важнија?

Очигледно је да се одговор на ова питања не крије у историји, него у садашњости: између осталог, набројани су народи који су некада улазили у састав руске империје, а данас су носиоци посебних држава: Украјина, Белорусија, Пољска, Литванија, Финска. Другим речима, у самом набрајању од почетка је скривен „антиимперијалистички” смисао: памтити треба само оне народе који су се „ослободили руског империјалистичког јарма”. А према савременом западноевропском тумачењу појам „империјалистички” изједначује се са појмом „руски”. Самим тим, „антиимперијалистички” смисао овог говора носи значајан антируски подтекст, који се односи како на прошлост, тако и на садашњост. Историјски догађаји се користе само са циљем да, као прво, нагласе истинитост „европског цивилизацијског избора” и да, као друго, минимализују улогу и значај руске државе у историји и садашњости.

Управо на ове скривене антируске смислове упозорио је руски патријарх Кирил, рекавши:

„Русија се није угледала на Европу. Подстакнута љубављу, ослабљена и без политичке подршке у свету започела је борбу. То је велики пример како духовна, културна солидарност превазилази политички прагматизам. Драго ми је што могу то да вам кажем. Нису то учиниле Пољска ни Литванија, него Русија! Тешко ми је било да слушам све те наводе о учешћу других земаља у ослобођењу. Ни пољски ни литвански парламент нису учествовали у одлуци о почетку рата против Османске империје. Надам се да нас медији чују и да ће пренети моје разочарање овом погрешном интерпретацијом.”

Полемика која је уследила и која је у обраћању неких бугарских политичара дошла до употребе гнусних израза, недостојних пристојног човека, само је потврдила присуство оваквих скривених смислова. Тачно је запазио доктор политичких наука Александар Шчипков у тексту „Бугарски говор Патријарха” да „историјски релативизам” који се тако јасно манифестовао у овој дискусији има за циљ „да Русији одузме право на сопствену велику историју и, самим тим, право на савремену велику политику. Управо зато се у западној исполитизованој историографији доследно спроводи мисао да није Русија учествовала у свим својим великим историјским победама, него појединачни народи у њеном саставу.” Притом треба поновити: избор ових „појединачних” народа такође има јаку идеолошку позадину. Ту можете видети селективну „историјску толеранцију” на делу.

Сергеј Перевезенцев, доктор историјских наука. Текст је објављен на сајту Православие.ру. 

Прочитајте више материјала на ову тему: 

Бугарски председник: Нећемо заборавити како је руски народ братски кренуо у рат против Турака

Да ли је Русија ослободила Србију и Бугарску од турског ропства и зашто појединци то не прихватају?

Патријарх Кирил председнику Бугарске: Вашу земљу ослободила је Русија, а не Пољска или Литванија

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!