ФОТО: Како су се совјетски бајкери разликовали од западних оригинала

Историја
АЛЕКСЕЈ ТИМОФЕЈЧЕВ
Совјетски бајкери (познати искључиво као рокери) су кратковремени феномен који је кулминирао у време Перестројке и нестао када се распала држава.

Мотори су у Совјетском Савезу постали популарни средином 20. века, јер је у то време због специфичне економске ситуације било веома тешко купити аутомобил. Аутомобили су постали приступачнији тек 70-их година, али не и за младе.

Покрет совјетских бајкера је почео да се развија тек почетком 80-их, јер у то време су већ могли да чују приче о америчким бајкерима. Али у случају СССР-а бајкери нису намеравали да се претварају у организоване криминалне групе. Заједничко за бајкере на два различита континента је била рок музика. Совјетски су били познати као рокери.

Млади у СССР-у ипак нису могли да приуште себи раскошне моторе и морали су да се задовоље домаћим тржиштем. Најчешће су возили моторе Иж-Планета, Минск и Восход. Њихова цена је варирала од 450 до 750 рубаља (у то време 750 – 1250 америчких долара), а то је била просечна зарада совјетског човека за више месеци.

Бољи су били мотори из земаља Источног блока, посебно чехословачки, као Јава и Чезет, како у Русији отад изговарају ČZ.

Рокери су се окупљали преко викенда у градским парковима. Најпопуларнија бајкерска места су била парк „Горки“, стадион „Лужњики“ и видиковац на Воробјовим горама. Последње место и данас привлачи бајкере.

Чувари реда су јурили рокере на два точак због ноћне вожње и узнемиравања грађана. Али мотори совјетске милиције су били слабији и спорији за трке.  

Што се тиче саобраћајних правила, совјетски бајкери их нису пуно поштовали. Статистика саобраћајних несрећа које су извазвали бајкери је страшна: касних 80-их дешавало се око 70 000 несрећа годишње са око 10 000 жртава.

Покрет рокера је постао толико популаран да се појавила потреба за (васпитно-)уметничким филмовима. Један такав филм је „Аварија, ћерка пандура“ („авария“ у преводу саобраћајна несрећа), о девојци које се петљала са рокерима и лоше завршила.

Деведесетих година појавили су се различити бајкерски клубови – „Ђавољи пси“, „Ноћни вукови“, „Руски козаци“. „Ноћни вукови“ су први почели да се представљају као бајкери, а не рокери, а клуб је увек предводио Александар Залдостанов, познатији као Хирург.

Када се распао Совјетски Савез нестали су и „совјетски рокери на јефтиним моторима“. Њихови наследници су почели да купују стране скупе машине и више личе на западне бајкерске покрете.