Петог априла 1999. године на Централној телевизији Русије у веома популарној емисији „Погледи“ („Взгляд“), коју је гледала цела земља, приказани су студенти из Санкт Петербурга како се спремају да путују у Београд и подрже српску омладину за време бомбардовања.
Russia Beyond на српском представља ексклузивни интервју са једним од њих.
Андреј Анохин је рекао водитељима емисије Јурију Љубимову и Сергеју Бодрову зашто намерава да путује у Београд и како ће подржати Србе.
„Ми подржавамо младе у Србији, јер албански народ је тај који је испровоцирао овај конфликт. Зато сада бомардују Београд и тамо гину деца. Ступили смо у контакт са југословенском дијаспором у Санкт Петербургу и рекли су нам да је сада најважније да покажемо свету да је руски народ уз Србe. Наше су девојке завршиле обуку медицинских сестара и спремне су да помажу у болницама и подземним склоништима, да помажу рањенима, а сада скупљамо и хуманитарну помоћ коју ћемо понети у Београд.“
Андреј Анохин је тада био активни учесник друштвено-политичког покрета „Руски студент“ а данас је посланик Законодавне скупштине Санкт Петербурга и има захвалницу Владе Југославије „За одбрану Бранковог моста“ и захвалницу Владе Југославије за учешће у социјалној адаптације деце из Југославије, која су у рату остала без родитеља.
Неколико дана после ове емисије студенти су се упутули у Србију.
„У Београд смо стигли оне ноћи када je бомбардована зграда Радио-телевизије Србије. Потресло нас је то што смо видели: рат који је у центру Европе започео НАТО. Једноставно нисмо могли да то схватимо. Јер Русија је усвајала демократске реформе које су јој наметнули Међународни монетарни фонд и друге организације. Тек смо тада схватили како је свет уређен, а то што су покушавали да нам испричају о улози Америке у свету, видели смо сада на други начин. Видели смо запаљене зграде у центру једне европске престонице, видели смо ваздушну битку на небу некада мирног града, када су српска ПВО бранила небо над Београдом. Никад раније нисмо видели рат и за нас је то био шок. Цивилизовани свет се претворио у бомбардоване руине.
Одмах смо се повезали са студентима Београдског универзитета. Срдачно су нас дочекали. Излазили смо заједно да дежурамо. Са Србима смо правили живи штит на последњем целом мосту у граду. Покушали смо да пренесемо Србима поруку да је руски народ уз њих, да стојимо раме уз раме. Тада су сви носили значке са метом и ми смо их носили. То су били дани када смо постали једно. Заједно смо чекали бомбардовање, заједно слушали сирене. А када смо се вратили у Русију, организовали смо акцију „Санктпетербуршки студенти против НАТО-а“ и пуштали сирене да би Руси знали и осетили кроз шта пролазе браћа Срби. Никада нећу заборавити те дане у Србији.“