Специјал Курска битка-Судар титана 2 део

Слободан Ђукић
Другог дана битке Црвена армија је на оба стратегијска правца имала намеру да изведе жестоке противударе по непријатељу употребом тенковских јединица из другог ешелона одбране. Циљ је био да се немачке оклопно-механизоване јединице из састава 4.оклопне армије и 9.армије зауставе на достигнутим позицијама, и пређе у стратегијску иницијативу. Развиле су се жестоке тенковске битке око Бутирке, Понирија, Јаковљева, Калинина, Беленихина, Лучког.....

Орелско-Курски стратегијски правац

Пошто је већ првог дана битке дефинисао главне правце удара немачких оклопно-механизованих снага, командант Централног фронта генерал Рокосовски је донео одлуку да се изјутра 6.јула.1943.године, по најситуренијим „клиновима“ непријатеља изведе жесток противудар, у циљу неутралисања њиховог даљег ширења, али и евентуалне ликвидације. Ову операцију совјетских снага су требале у дело да спроведу јединице 17.пешадијског корпуса/13.А. и два тенковска корпуса (16. и 19.тк.) из састава 2.тенковске армије (тА.). Совјетске оклопне снаге је подржавала корпусна артиљерија, две минобацачке бригаде, два пука ракетних бацача Бм-13 „Каћуша“ и два пука самоходне артиљерије.

Генерал Рокосовски кмд. Централног фронта и генерал Ватутин кмд. Вороњешког  фронта

2.тенковску армију (2.тА.) је карактерисала велика ударна моћ и мобилност њених тенковских корпуса, тако да се пре битке распоредила у оперативно-стратегијској дубини фронта иза три армије, које су биле у непосредном додиру са непријатељем (48.А, 13.А и 70.А), одакле је по потреби могла брзо да интервенише уколико нека од њих буде озбиљно угрожена.

Пратећи развој ситуације од 5.јула генерал Рокосовски је наредио команди 2.тА. да крене у правцу зоне коју је покривала 13.А, које је тог дана била под највећим притиском немачке 9.армије, где је изводила тежишни напад на линији Березовец-Ољховатка. Пребацивање оклопних снага ове армије је требало да буде извођено у потпуној тајности, услед велике опасности од удара из ваздуха од стране немачког ратног ваздухопловства. У том смислу је команди 2.тА. наложено да изврши деконцентрацију својих снага, и да у мањим формацијским групама (чета-батаљон) започне покрет у назначена места базирања. Да би се у циљу што бржег груписања 2.тА. максимално растеретиле комуникације, совјетски инжењерци су преко реке Снова направили прелаз за оклопну технику. По пристизању у сектор активних борбених дејства, предњи делови 2.тА. су имали задатак да се укључе у борбу, и да тактиком узастопно постављених заседа, што више успоре напад непријатеља све до пристизања главнине 2.тенковске армије. Основна замисао овог противудара је била да један од тенковских корпуса 2.тА. изведен фронтални напад на истуреног непријатеља, док би други тк. извео напад у бок и позадину његових снага.

Припреме за ову акцију су од самог почетка биле у једној врсти проблема које је наметао уски временски оквир. Наиме, дошло је до накнадних организационих промена у формацији 2.тенковске армије, који су узроковали кашњење оперативно-тактичких борбених састава приликом прикупљања на местима основног базирања. Посебно се то односило на јединице 19.тк. који је преко ноћи из састава 70.А. претпочињен 2.тенковској армији, и који је сходно томе добио потпуно нове задатке за наредни дан, за чију припрему се једноставно није имало времена. Поред тога, немачка артиљерија и посебно авијација, непрекидно су деловале по ближој дубини фронта ометајући покрете ових јединица које су бројале више стотина тенкова и борних кола, са комплетном логиситком која је углавном била моторизована.

Некомплетна 2.тА. изводи противудар на надмоћног непријатеља

Карта борбених дејстава Орелско-Курски правац

2.тА. је у касним вечерњим часовима 5.јула (22ч.) добила задатак да са својим 3.тенковским корпусом изађе на линију Полсела-Горјаново-Городишће, са циљем одбране ових насељених пунктова од даљег продора немачке 9.А и обезбеђења позадине совјетске 2.тА.; 16.тк. је имао задатак да са деловима 17.гпк (гардијски пешадијски корпус) у раним јутарим часовима изрши удар по непријатељској групацији која се налазила на линији Степи-Бутирки, тачније на левом крилу совјетске 13.А којој је од првог дана највише угрожено. Овај напад се позиционо налазио на централном делу распореда 2.тА.; 19.тк. је имао задатак да са крајњег левог крила 2.тА.  изврши напад на правцу Саборовка-Подолјани, у бок непријатељских снага који се налазио у рејону Бутирке.

Као што смо рекли, 19.тк. је исувише касно добио нови распоред и са њим оперативне задатке, који се нису могли на време решити. Он је по добијању наређења за свега неколико часова морао да изведе масиван тенковско-пешадијских напад кроз густо постављен појас минских поља и противтенковских препрека које је поставила совјетска 13.А. Услед недостатка квалитетне везе са командом 13.А. он није могао да прибави тачне податке о структури ових минских поља, ради израде детаљног нападног плана, који је морао да формулише безбедне коридоре за извођење акције. Као резултат целе ове ситуације, 19.тк. у раним јутарњим часовима 6.јула, био неспреман за извршење свог задатка. Проблеме је имао и 16.тк, који је требао да изведе фронтални напад у садејству са деловима 17.гпк. Наиме, 75.гардијски пешадијски пук/17.гпк. није на време изашао на своје полазне позиције, тако да је и на том делу линије напад изведен са закашњењем.

Тенковска битка код Бутирке

У раним јутарњим часовима 6.јула, 2.тА је са недовољно расположивим снагама кренула у напад на фронту ширине 34км. Артиљеријски корпус који је требао да припреми овај напад извео је силовиту артиљеријско-ракетну припрему, по основним тачкама пробоја у непријатељском распореду. После снажног артиљеријског баража, у напад су кренули тенкови 16.тк. подржани пешадијом из 17.гпк. Прва је кренула 107.тенковска бригада/16.тк. која је успела да потисне истурене делове непријатеља 1,5-2 км у дубину фронта ка насељеном пункту Бутирка, изгубивши том приликом неколицину тенкова. Међутим, после уводног изненађења немачки 48.тк./9А. је успео брзо да се среди, и да са својих резервних позиција отвори ураганску тенковску ватру по овим совјетским снагама. Совјетски тенкисти су се суочили са непријатељским јединицама које су биле опремљене тешким тенковима Pz.Kpfw.VI „Tiger“ и самоходним ловцима Sd.Kfz.184 „Ferdinand“, где узвратна ватра једноставно није могла да дође до изражаја, услед снажне оклопне заштите која су поседовала ова средства. Резултат овог напада је била потпуна катастрофа совјетске 107.тбриг. која је практично испред Бутирке у целини уништена. Она је за неколико часова борбе изгубила 46 тенкова, од тога су 29 били средњи тенкови Т-34, а 17 лаки тенкови Т-70. Преостала четири тенка ове бригаде су некако успела да се извуку испод непријатељског удара, и врате на полазне позиције.

Совјетски лаки тенк Т-70

Овако неповољан развој догађаја, који је за свега неколико часова борбе однео целу једну тенковску бригаду, имао је снажан утицај на команду совјетског 16.тк., Штаб корпуса је одлучио да моментално прекине сва борбена дејства на свом одсеку фронта. Он је упутио наређење кмд. 164.тенковске бригаде да хитно заустави свој напад и да се врати на полазне позиције. На крају 6.јула коначни биланс у губицима 16.тк. износио је 88 изгубљених тенкова, од чега су 69 били неповратни губици.

На левом крилу 2.тА, налазио се 19.тк. који је током целог дана био потпуно неспреман да отпочне са својим борбеним дејствима. Тек око 17ч. предњи делови овог корпуса су напали правце ка Подолјанију, и то у моменту када је 16.тк. претрпео тешке губитке, и када је био приморан да се врати на полазне позиције. Када се узме у обзир цела ситуација која је пратила 19.тк. било је илузорно очекивати да ће се његовим нападом остварити позитивни резултати. И овај напад је убрзо сломљен дејством непријатељских оклопних јединица подржаних артиљеријом и авијацијом. За свега 1-1.30ч борбе, 19.тк. се повукао на своје полазне позиције уз осетне губитке: 101.тбриг. је имала 7 изгубљених тенкова; 20.тбриг.- 22 тенка (15 Т-34) и 79.тбриг.-17 тенкова. Истина, и јединице немачке 20.тенковске дивизије су тог дана имале значајне губитке. Од укупно 73 тенка са којим је ова дивизија ушла у 6.јул, на крају дана је остало око 50 оперативних тенкова. Ни јединице совјетске 17.гпк. такође нису имале никаквог успеха у противудару 2.тА. Овај пешадијски корпус се суочио са крупним саставима оклопно-механизованих снага непријатеља, којег је интензивно подржавала авијација. Око 16ч. 17.гпк. је обуставио даља офанзивна дејства и вратио се на своје полазне позиције.

Два тешка ловца на тенкове Sd.Kfz.184 „Ferdinand“

Пошто је било очигледно да је противудар 2.тА. у потпуности пропао, све јединице у његовом саставу су прешле у фазу одбране. 3.тк. је имао задатак да се укопа у рејону насељеног места Березовка; 16.тк. да заузме одбрамбене позиције око Ољховатке, а 11.самостална тбриг. сектор Едновишће-Молоточи на споју 16. и 19.тк; 19.тенковски корпус је имао задатак да се утврди у рејону насеља Красавко-Тепло. Сви тенкови су додатно укопани, а гардијским пешадијским саставима је наређено да обезбеде њихове рејоне базирања. Поред тога сваки тенковски корпус је у свом саставу имао по један дивизион ПА топова у кал.85мм који су се ефикасно могли употребити против немачких тешких тенкова и самоходних оруђа.

Иако противудар совјетске 2.тА. није имао никакав територијални успех, он је успео да смањи и привремено заустави темпо немачког напредовања на Орелско-Курском стратегијском правцу. 9.А. је тог дана успела да освоји свега 2 км земљишта у односу на 10-15км које је рецимо остварила 5.јула. У вечерњим часовима 6.јула, совјетска команда је у потпуности довршила извлачење своје 13.А. која је са појачањима запосела други ешелон одбране које су чиниле јединице 307.пд., 70.пд.,75.пд. и 6.гпд.

Белгородско-Курски стратегијски правац

Судар совјетског гардијског пука са немачком оклопном колоном 2.СС оклд.

У ноћи 5/6.јула команда Вороњешког фронта је донела одлуку да нападнуту 6.гА. ојача корпусима 1.тенковске армије. 3.механизовани и 6.тенковски корпус/1.тА. су имали задатак да стабилизују ситуацију на правцу ка Обојању. Поред тога јединицама 6.гА. је упућено и појачање које се састојало од јединица 2. и 5.гардијског тенковског корпуса, који су требали да се групишу на њеним боковима. Укупна јачина ових корпуса је износила 850 тенкова, и они су могли одлучујуће да утичу на коначан исход битке.

Као и у случају генерала Рокосвоског, и командант Вороњешког фронта ген. Ватутин је хтео да другог дана немачке офанзиве изведе противудар у циљу враћања стратешке иницијативе у руке Црвене армије. Тако је 1.тА. требала да изврши напад у правцу насељеног места Томаровка. Немачка 4.тенковска армија се још није довољно дубоко уклинила у совјетски одбрамбени распоред, и команда Вороњешког фронта је имала намеру да је чврсто задржи испред другого ешелона своје одбране. Ватутин је са овом својом замисли тражио отворену тенковску битку у сусрету. Међутим Врховна команда је одбила ову идеју (услед појаве тешких немачких оклопних средстава), захтевајући од 1.тА. да се са својим јединицама укопа на досегнутим позицијама, изводећи активна заседна дејства која су требала да се остварују на што мањим дистанцама.

Оперативни план 2.тк-СС другог дана битке

Команда 2.тк.-СС је за 6.јул својим јединицама издала следећа наређења: 3.СС оклд. „Мртвачка глава“ је требала да уништи јединице совјетске 375.пд. која су се налазиле испред њеног распореда у циљу проширивања отворене „бреше“ у правцу реке Липови Донец; 1.СС оклд. „Адолф Хитлер“ и 2.СС оклд. „Дас Рајх“ су имале задатак да наставе са енергичним нападним дејствима у циљу сламања другог ешелона совјетске одбране и продора у насељено место Јаковљево којег је бранила 51.гпд. После заузимања Јаковљева, ове јединице су требале да продуже своја дејства и да се до краја дана зауставе на линији река Псел- насељено место Тетеревино. Такође, леви бок ове групације је требао да се додатно ојача резервним снагама из састава 1.СС оклд. „Адолф Хитлер“ пошто је суседни 48.тк./4.тА. спорије напредовао од 2.тк.-СС.

Колапс другог ешелона одбране и слом совјетске 51.гпд

Совјетска гардијска пешадија у дејству, јул Курска битка

51.гардијска пд. која се нашла на путу 2.тк-СС имала је богату ратну историју где се посебно истакла у Стаљинграду (тада је носила друго формацијско име-76.пешадијска дивизија). Међутим њено бројно стање је било непотпуно, па је команда 6.гА. одлучила да је постави у други одбрамбени ешелон. Брзим колапсом првог одбрамбеног ешелона ова дивизија се одједном нашла као најистуренија тактичка формација испред захукталох немачког СС-корпуса. Она је бранила фронт ширине 18км, а сви њени пукови су се практично налазили у линијској одбрани, без дубинског обезбеђења. Долазак 5.гардијског тк. на овај простор (3 тенковске + 1 моторизована бригада) у великој мери је ојачао њен оперативни положај. Основни проблеми у јединицама Црвене армије је био недовољан број моторизованих средстава, што је узроковало хронично кашњење приликом транспорта јединица и доласка на места базирања.5.гтк. је морао да за кратко време савлада дистанцу од 60км да би попунио простор иза 51.гпд. У његовом саставу се налазило 213 тенкова, а током покрета на путу је остало неколико тенкова који су према тврдњама посада стали услед техничког квара. По пристизању на линију фронта посаде су извршиле укопавање својих тенкова и чекале појаву непријатеља. На фронт је каснила 6.гардијска бригада, која jе у недостатку транспортних средстава кретала пешке и наравно није могла д стигне на време јер су већ увелико започеле борбе.

Немачки генерал Паул Хаусер (кмд.2.тк.-СС) и федмаршал Ерих фон Манштајн кмд. Групе армија

Прекаљени немачки генерал Паул Хаусер (кмд. 2.тк-СС) је одлучио да са две ударне оклопне групе образоване од јединица 1.СС оклд. „Адолф Хитлер“ и 2.СС оклд. „Дас Рајх“ оствари пробој на фронту ширине 3км, које су браниле јединице 154. и 156.гардијског пука/51.гпд. Артиљеријски припрему за овај напад извела је корпусна артиљерија, која је извела снажан напад по позицијама 51.гпд.(Немци су овом приликом масовно користили вишецевне лансере ракета „Nebelwerfer“). Истовремено, бомбардери 8.ваздухопловног корпуса су у групама од 50-80 авиона, организовали непрекидно бомбардовање и митраљирање одбрамбених позиција Црвене армије, тако што су изнад зоне борбених дејства применили тактику познату као „Рингишпил“, где су се групе авиона смењивале у кружној формацији лета. Заједно са немачким јуришним бомбардерима, летели су и извиђачки авиони који су успели да открију командне положаје и пунктове везе гардијских пешадијских пукова, који су се нашли под снажним нападима непријатељских авиона и артиљерије. Ово је условило дезорганизацију у командовању и управљању батаљонима ових пукова, који су практично без икакве комуникације са командом дивизије, прихватили борбу на својим позицијама.

Снажни артиљеријски и ваздушни удари, као и велика диспропорција у броју ангажоване технике и живе силе (на два совјетска пешадијска пука нападе су две немачке оклопне дивизије) створили су идеалне услове за пробој 2 ешелона совјетске одбране. Оклопне групе 2.тк-СС опремљене тешким тенковима и самохоткма, уз подршку пешадије наоружане углавном аутоматским оружјем, су до 13.30ч успеле да пробију одбрамбене позиције ова два гардијска пука, који су почели у нереду да одступају ка Јаковљеву и Лучки. Приликом извлачења на резервне позиције гардисти су претрпели тешке губитке у живој сили и материјално-техничким средствима. 156.гардијски пук је нпр. почетком јула имао 1685 војника и официра у свом бројном стању, да би после ове битке спао на свега 200 људи. Практично цео пук је био уништен. Што се тиче 51.гпд. она је у 6.јул ушла са бројним стањем од 8,400 војника и официра, да би после напада 2.тк-СС из битке изашла са 3,300 људи (преко 5,000 војника избачено из строја).

За то време левокрилни 158.гардијски пп. је успео да се одржи на својим позицијама. Делове разбијених 154.гпп и 156.гпп су прихватиле суседне дивизије, које су са својим интервентним снагама (неколико пешадијских пукова и целокупна артиљерија) успеле делимично да успоре темпо немачког напредовања и на тај начин од потпуног уништења спасу преостало људство ових јединица. Међутим, уводећи у борбу своје резервне снаге 2.тк-СС је убрзао продор на свом десном крилу и изненада упао у насељено место Лучки, где су се у том моменту затекле јединице 460.гардијског минобацачког батаљона и 464. гардијског артиљеријског дивизиона/6.гардијске моторизоване бригаде. После краткотрајне али оштре борбе, немачке снаге су већим делом уништиле ове јединице и заузело место. Пешадијски батаљони 6.гардијске бригаде нису могли да интервенишу јер су се налазили још у фази марша, 15км далеко од насеља Лучки. До 14.20ч делови немачке оклд „Дас Рајх“ су у потпуности овладале Лучким, а остаци артиљеријских јединица које су избегле уништење, одступиле су ка засеоку Калинин.

Сулуди противнапад 5.гтк.: Лево крило 6.гА остало без оклопа

Средњи совјетски тенк 7-34-75

После пробоја и 2 ешелона совјетске одбране, испред немачког 2.тк-СС су остали проређени делови 6.гА. са недовољним снагама из 5.гардијског тк. Совјетске снаге су своје главне оклопне противтенковске капацитете концентрисали испред немачког 48.тк. која се развијао на десном крилу 6.гА. Лево армијско крило је било озбиљно угрожено продором 2.тк-СС а претила је и могућност опкољавања великог броја јединица 6.гА. који су држали своје положаје на споју између немачког 48. и 2.тк-СС. Хитност ситуације је наложила ген.Ватутину да одмах изда наредбу о претпочињавању 5.гтк. и 2.гтк. команди 6.гА. Команда Вороњешког фронта је одобрила план генерала Чистјакова (кмд. 6.гА.) о извођењу противудара по истуреним оклопним јединицама 2.тк-СС управо са снагама 5.гтк. и 2.гтк.

Ген.Чистјаков је наредио кмд. 5гтк. Генералу Кравченку да хитно из своје зоне одбране крене у наступање према непријатељу. Овај тенковски корпус је првобитно имао задатак да са уређених позиција за одбрану, примени тактику заседних дејстава где се тежило да се непријатељ што више приближи ватреним позицијама Црвене армије. Међутим, са новим наређењем које је стигло из команде 6.гА. инсистирало се да практично цели 5.гтк. под веома неповољним условима, изведе фронтални напад по оклопним јединицама 2.тк-СС., које су се развијале испред његовог распореда. Команда 5.гтк. била је веома добро упозната са борбеним способностима немачких оклопних снага које су тог поднева ушле у насеље Лучки. У складу са тим они су покушали да оспоре одлуку кмд. 6.гА. генерала Чистјакова, где су на крају под присилом хапшења принуђени да поступе по његовом наређењу.

Главни разлог спорења команде 5.гтк. са командантом 6.гА. билa је озбиљна разлика у формацијском устроју стандардног совјетског тенковског корпуса у односу на немачку оклопну дивизију. Наиме, свака дивизија 2.тк-СС бројала је око 20,000 људи, док је 5.гтк. непосредно пред почетак Курске битке имао «свега» 9,500 људи. Прилично велика разлика се односила на број артиљеријских цеви и расположиве пешадије која је пратила тенкове, где су Немци били у озбиљној предности. Једина шанса је била да се 5.гтк. обједини са пешадијским пуковима 51.гпд који су у великој мери били разбијени (у борбама тог дана ова дивизија је спала на свега 1/3 расположивог људства). Тенковски корпус је морао да крене у битку без артиљеријске и ваздухопловне подршке, са откривеним боковима по терену који је био потпуно отворен-читај идеалан за супериорне далекометне топове са којим су располагали немачки тенкови. Једноставно, овај напад није остављао никакве шансе за успех.

Немачки тешки тенк Pz.Kpfw.VI „Tiger

Противудар јединица 5.гтк./6.тА. отпочео је у 15.10ч. У нападу су кренуле 22. и 21. гардијска тбриг., као и 48.гардијски тешки тенковски пук. Немачке јединице су без неког већег напора сломиле овај напад. 2.СС оклд. „Дас Рајх“ које се нашла испред дејства 5.гтк. успела је делом својих снага (тешки тенкови „Тигар“+противтенковска артиљерија) да задржи совјетске тенкове на безбедној даљини, док је са другом групом извела бочни маневар заузевши око 19ч. заселак Калинин, који се налазио иза леђа истурених совјетских тенковских бригада. Овим маневром немачких оклопних снага  главнина совјетског 51.гтк. се нашла у оперативном окружењу на потезу Лучки-Калинин. Немачка крилна оклопна група се није зауставила у Калинину, него је наставила свој продор у дубину совјетског фронта у правцу насеља Прохоровка. Они су на том путу покушали да заузму важно саобраћајно чвориште Беленихино, али нису у томе имали успеха јер је око овог насеља организована снажна одбрана коју су чиниле јединице 20.гардијске тбриг./5.гтк. која се једина није нашла у окружењу код насеља Лучки и преостале снаге 51.гпд и 5.гтк. које су се у том моменту затекле на том простору.

Незаустављив продор 2.тк-СС у позадину Вороњешког фронта -пробој 5.гтк. из обруча

Друга ударна оклопна група СС-дивизије „Дас Рајх“ која је заобишла борбени поредак опкољеног 5.гтк. искористила је слободан простор испред себе и подишла трећем ешелону одбране коју су држале јединице 69.А. Пошто су заузели заселак Тетеревино, Немци су успели да образују мањи клин у зони 183.пд. међутим услед жилавог отпора ових снага приликом чега је уништено неколико немачких тенкова, морали су да застану на достигнутим позицијама. Информација о појави немачког 2.СС-тк. на прилазима трећег одбрамбеног ешелона Црвене армије после свега 48ч. битке, оцењена је у штабу Вороњешког фронта као критична.

У ноћи 6/7.јула окружене јединице 5.гтк. су започеле операцију пробоја из обруча. Пробој је извођен у малим групицама (тенковска одељења и водови), под заштитом мрака који је донекле онемогућавао успешно дејство немачких тенкова који су овај корпус држали под ватром са безбедне даљине. Главнина овог корпуса је успела да изађе из окружења и да ухвати везу са својим јединицама. Међутим, за овакву авантуру плаћена је огромна цена. 5.гтк. је за један дан изгубио чак 119 тенкова, од чега је још десетак изгубљено услед непознатих околности или техничке неисправности. Посаде су успеле да извуку још 19 тенкова који су тешко оштећени и послани на хитан ремонт.

Противудар 2.гтк. зауставља 3.СС оклд. "Мртвачка глава"

Совјетски тенковски корпус приликом припреме за противудар

Совјетске јединице су ванредним напрезањем покушавале да зауставе ширење „бреше“ на потезу Јаковљево-железничка пруга, ангажујући све расположиве снаге на том простору. Активну одбрану према 2.тк.-СС изводиле су јединице 3.мех.корпуса/1.та., док је са левог крила у борбу убачен и 2.гардијски тк. Такође, на позицији десно од немачке 1.СС оклд „Адолф Хитлер“ налазила се главнина 28.оклопне протитенковске бригаде, делови 122.гардијског артиљеријског пука, и преживели остаци 5.гтк. и 51.гпд.

3.СС оклд „Мртвачка глава“није тог 6.јула достигла успех као што је то био случај са остале две дивизије 2.тк.-СС. Разлог за нешто слабије резултате треба тражити у жилавом отпору који су пружиле јединице совјетске 375.пд., али и жестоког противудара по њеним снагама које је извела совјетска оклопна група 2.гардијског тк. у 2/2 дана. Противудар 2.гтк. је изведен у координацији са дејствима 5.гтк. које смо описали у претходном делу текста, и који је прошао како је прошао. Напад 2.гтк. је имао далеко више успеха јер је у великој мери загушио темпо напредовања оклд „Мртвачка глава“ тако да су јој при крају дана била неопходна ојачања суседне СС-оклд „Дас Рајх“. За успех овог напада су заслужне и јединице 375.пд. које су у садејству учествовале у нападу 2.гтк., што је био кључни елемент који 5.гтк. није имао.

Панцер-гренадири немачке 3.СС оклд.

До почетка битке 2.гтк. се налазио у рејону града Короча. У његовом саставу су биле 4.,25. и 26.гардијска тбриг., затим 4.гардијска моторизована бригада, 47.гардијски тешки тенковски пук и остале мање јединице различите намене. У зависности од ситауције ова оперативно-тактичка групација Црвене армије је могла да помогне јединицама 6. или 7.гардијске Армије. 5.јула у 17.30ч штаб корпуса је добио задатак да се хитно упути на леву крило фронта 6.гА., и припреми за извођење противудара по непријатељским снагама које су обухватале њено лево крило, угрожавајући њен бок и позадину. Покрет је био дужан да се изврши ноћу 5/6.јула, у највећој тајности. Захваљајући одличној организацији транспорта који је био брз и ефикасан, немачке извиђачке снаге нису регистровале појаву овако крупног састава у зони одговорности Хауферове групе (2.тк.-СС), који је имала 265 тенкова, од чега су 90 биле тридесет-четворке.

Током 6.јула 2.гтк. је имао неколико жестоких судара са оклопним јединицама сс-дивизије „Мртвачка глава“. Без обзира што су у тим смелим дејствима против надмоћније оклопне технике непријатеља, неколико мањих тенковских група упале у тактичко окружење, оне су успеле да отупе оштрицу његовог напада што је био најважнији задатак. При томе, 2.гтк. је очувао своју борбену функционалност и претрпео релативно мале губитке с обзиром на услове терена и ангажоване снаге непријатеља (28 тенкова избачених из строја, од тога 17 неповратно).

Наставиће се....

Погледајте још и наш Специјал Курска битка-Судар титана 1 део

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“