Совјетско учешће у Шпанском грађанском рату: Пет чињеница које можда нисте знали

Три лака тенка Т-26 произведена у Совјетском Савезу учествују у бици у Шпанском грађанском рату.

Три лака тенка Т-26 произведена у Совјетском Савезу учествују у бици у Шпанском грађанском рату.

Getty Images
Сурови грађански рат у Шпанији омогућио је совјетској армији да провери своју борбену готовост у случају „великог рата“ на континенту. На шпанској територији Совјети су се суочили са својим старим противницима, руским „белим“ официрима који били жедни освете после ужасних догађаја у руском грађанском рату.

1. Пресудна улога совјетских војника у одбрани Мадрида

Совјетске трупе су одиграле важну улогу у пружању помоћи шпанској Народној републиканској армији да током читавог рата држи главни град у својим рукама. Када су у октобру и новембру 1936. године Совјети дошли у Мадрид, судбина овог града висила је о концу, тако да је помоћ стигла у одсудном тренутку.

Поборници генерала Франка су кренули у офанзиву на главни град не очекујући да ће наићи на озбиљан отпор. Њихови тенкови су 23. октобра стигли до јужних прилаза Мадриду, што је значило да ће град сваког тренутка пасти.

Совјетски пилоти на аеродрому Сото близу Мадрида.

Непријатно изненађење за Франкове јединице била је контраофанзива Народне републиканске армије са великим бројем изврсних тенкова Т-26 који су непосредно пре тога били допремљени и Совјетског Савеза. Тенковске јединице капетана Пола „Греизе“ Армана и бригадира Дмитрија „Пабла“ Павлова изванредно су одрадиле посао.

У исто време на небу изнад Мадрида десетине совјетских ловаца И-15 бориле су се против немачких и италијанских пилота. Штавише, често су дејствовали и бомбардери АНТ-40 „Тупољев“, а совјетске диверзантске јединице су чак почеле са акцијама у позадини фронта на територији коју је контролисао Франко.

Националистичка офанзива је сузбијена, тако да су Франкове снаге успеле да уђу у Мадрид тек на самом крају рата, 28. марта 1939. године, када су дани републике већ били одбројани.

2. Совјетски војници су први пут применили директан судар са непријатељским тенком

Први пут је директан судар са непријатељским тенком извела совјетска тенковска посада, када је 29. октобра 1936. године у бици код Сесења (30 км од Мадрида) поручник тенка Т-26 Семјон Осадчиј ударио својим тенком италијанску танкету CV-33.

Шпанска републиканска армија добила је совјетске тенкове БТ-5.

Осадчиј је већ 3. новембра у експлозији гранате изгубио обе ноге, а десет дана касније је умро у болници од гангрене.

И други директни судар са непријатељским тенком у историји припада Совјетском Савезу. И то се догодило у Шпанији. У марту 1938. године совјетски лаки тенк БТ-5 суочио се са знатно бројнијом групом немачких тенкова Т-1. Нишанске справе су биле оштећене што је значило да совјетски тенк више није могао ефикасно да отвара ватру на непријатеља. Тада је командир Алексеј Разгуљајев одлучио да крене у директан судар са непријатељским тенком. Ударио је у најближи тенк Т-1 и преврнуо га. Видевши то, остали немачки тенкови су се повукли.

3. Шпански грађански рат = Руски грађански рат 2.0

Грађански рат у Русији (1918-1922) поделио је земљу на неколико непомирљивих табора, али се ипак може рећи да је већина командира батаљона стала или на страну „црвених“ (комуниста) или на страну „белих“ (процарских и антикомунистичких трупа). У стравичном крвопролићу победили су „црвени“, а „бели“ су били принуђени да заувек напусте отаџбину.

За многе од њих је таква судбина била неприхватљива, и зато нису седели скрштених руку. У исто толико жестоком грађанском рату у Шпанији многи руски емигранти су тражили могућност да се освете совјетској Русији за своје патње. Када су видели да се светске силе увлаче у овај конфликт, закључили су да је Шпански грађански рат тек загревање пред будући још већи конфликт против бољшевика, и учешће у тим догађајима су доживљавали као своју обавезу.

Франсиско Франко уручује признања својим официрима.

Руски добровољци који су се придружили Националистичком покрету дочекани су са одушевљењем. Франку су били потребни људи способни за командовање. Изузетно искусни „бели“ официри су у том смислу били идеално решење.

У Шпанском грађанском рату су на Франковој страни учествовала 72, а погинула 34 руска емигранта. На победничкој паради у Валенсији 3. маја 1939. године руски добровољци су прошли као засебна колона под заставом Руске империје.

4. Некадашњи непријатељи су се придружили совјетским јединицама у Шпанији у нади да ће се вратити у отаџбину

Нису сви „бели“ емигранти желели да се боре против Совјетског Савеза. Неки од њих нису искористили Шпански грађански рат да се освете комунистима. Напротив, видели су у њему могућност да се помире са својим некадашњим непријатељима.

Неколико десетина руских емиграната (често отац и син) придружило се Интернационалним бригадама. На тај начи су желели да заслуже право на повратак кући. Један од таквих добровољаца је рекао совјетском официру да се одазвао на „зов свога срца“ и дошао у Шпанију да се бори за Републику, и да тако макар делимично искупи своје грехе према Русији.

Руски емигранти су били веома изненађени одлуком генерала Андреја Јесимонтовског да пређе на страну републиканаца. Он се у руском грађанском рату жестоко борио против „црвених“ и у изгнанству је третиран као тврдокорни монархиста.

Више од 300 Руса се борило у Инернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату. После рата је већина њих је интернирана у кампове у Француској. Многи од њих нису желели да се врате у Русију где су на власти били бољшевици. Било је, међутим, неколико десетина оних који су то пожелели, па им је совјетски конзулат издао дозволе за повратак.

5. Франкова нетрпељивост је омогућила Совјетима да постану прваци Европе у фудбалу

Учешће Совјетског Савеза у Шпанском грађанском рату годинама се негативно одражавало у односима између Москве и Мадрида. Шпански лидер Франсиско Франко је до краја живота из дна душе мрзео све што је везано за Совјетски Савез, укључујући и спорт.

На Купу европских нација 1960. године (који је касније прерастао у Европско првенство) совјетска репрезентација је требало да се састане са Шпанијом у четвртфиналу. Требало је да се играју две утакмице, а победник је стицао право да иде у Француску на полуфинале.

Фудбалска репрезентација СССР је први пут 1960. године освојила Куп Европе.

У то време је Шпанија била фудбалска суперсила. Реал и Барселона нису имали достојног противника на читавом континенту, а Алфредо ди Стефано (који је играо за Шпанију иако је био Аргентинац) и Луис Суарез Мирамонтес уживали су статус најбољих фудбалера у Европи.

Совјетска репрезентација се такође високо котирала и већ је трљала руке у очекивању игре против Шпанаца на домаћем терену, али је Франко забранио шпанској репрезентацији да иде у Москву на прву утакмицу четвртфинала.

Бојкот Шпанаца је подразумевао да се Совјети аутоматски пласирају у полуфинале. У полуфиналу су успели да победе Чехословачку, а у финалу Југославију. Тако су совјетски фудбалери постали шампиони Европе, у великој мери захваљујући генералу Франку.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“