Средином 1944.године стратегијска ситуација на целом Источном фронту је била веома повољна по јединице Црвене армије. Захваљујући низу крупних ослободилачих операција, које се у војно-историјској литератури класификују као „Стаљинови удари“, створили су се услови за дефинитивно ослобођење западних делова СССР-а али и целе Источне и Југоисточне Европе од немачког окупатора и њихових сателита, све до његовог коначног слома.
Црвена армија се једноставно више није могла зауставити. Није помогло ни то што је практично цео Wermacht и Waffen-SS заједно са легионарским и квислиншким формацијама суделовао у борбеним операцијама на Источном фронту, нити то што је нацистички министар пропаганде др Јозеф Гебелс прогласио „Totaler Krieg“ (срб. Тотални рат) против разгоропађеног непријатеља који са Истока надирао ка Берлину. Укратко, није постојало ништа што би могло да парира, у историји, незабележом обиму и интензитету борбених операција који је на фронту ширине неколико хиљада километара наметнула Црвена армија. Нацистичка Немачка је на све начине тражила модус који би могао да се супротстави СССР-у који се већ три године налазио у опште-народном рату, у коме се ради опстанка на оружје дигло практично сво борбено способно становништво и ангажовани целокупни материјални ресурси.
Шести по реду „Стаљинов удар“ је била Лавовско-Сандомјешка стратегијска нападна операција Црвене армије која је за циљ имала дефинитиван обрачун са нацистичким формацијама које су се налазиле на простору Западне Украјине и Југо-источне Пољске. Операција је извођена у периоду од 13.јула-29.августа 1944.године.
Пред сам почетак операције линија фронта се протезала нешто западније од градова Ковељ, Тернопољ и Коломија. Јужни рејони Пољске (пре свега Шлески регион) имао је велики економски и стратегијски значај за нацистичку Немачку, тако да је у главама немачких генерала Западна Украјина била веома важан простор који је требало бранити по сваку цену, у циљу спречавања продора јединица Црвене армије у Пољску. У том циљу, свим јединицама које су поселе простор Западне Украјине издато је хитно наређење да темељно утврде своје позиције и изграде одбрамбени бедем који ће се састојати од три узастопна утврђена појаса-линије.
Ангажоване снаге
СССР
Совјетска команда је на овом простору успела да образује крупну нападну групу састављену из више фронтова (1. и 4.-Украјински фронт). Команда 1-Украјинског фронта је донела одлуку да офанзиву започне на два стратегијска нападна правца (Лавовски и Рава-Руски) чији би успех довео до расецања одбрамбеног распореда групе армија „Северна Украјина“, њиховог окружења и уништења у рејону града Броди. Лавовско-Сандомјешка операција је требала да почне када и велика Белоруска стратегијска нападна операција познатија као „Пети Стаљинов удар“.
1-Украјински фронт се састојао од приближно 80 пешадијских и коњичких дивизија, 10 тенковских и механизованих корпуса и четири самосталне тенковске бригаде. Његова укупна јачина је износила око 1,2 милиона људи, 13,900 артиљеријских цеви и минобацача, 2,200 тенкова и самоходних оруђа. Ваздухопловну подршку овим снагама давала је 2.ваздухопловна армија са нешто више од 2,800 авиона. Поред 1-Украјинског фронт у операцији су учествовали и делови 4-Украјинског фронта, као и пољске партизанске јединице из састава „Армије Крајова“.
Немачке снаге
Група армија „Северна Украјина“ (образована од две немачке и једне мађарске армије) са укупно 42 дивизије , од чега је шест било оклопно-механизованих и моторизованих. Укупна јачина ових снага је процењена на 900,000 људи са око 6,300 артиљеријских оруђа и минобацача, као и 900 тенкова и јуришних топова. Током операције ове снаге су ојачане са деловима 17.А и 24.тенковског корпуса, укључујући ту још додатних 11 пешадијских дивизија, две тенковске, 14.СС гренадирску дивизију „Галичина“ са различитим добровољачким милицијама, и неколико самосталних састава који су пристигли директно из Немачке.
ТОК ОПЕРАЦИЈЕ
Испред нападних јединица 1-Украјинског фронта, налазила су су три одбрамбена појаса које су поселе снаге групе армије „Северна Украјина“. Први одбрамбени појас се налазио на раздаљини 4-6км иза прве линије фронта, други на 10-15км, а трећи се ослањао на корита река Западни Буг и Гнилнаја Липа. Укупна дубина овог одбрамбеног фронта је износила 40-50 километара. Немачка команда је планирала да у случају велике совјетске офанзиве главнину својих снага концентрише на другом одбрамбеном појасу и ту пружи одсудан отпор. Наиме, услед супериорности совјетске артиљерије која се састојала из великог броја тешких хаубица и застрашујућих вишецевних лансера ракета „Каћуша“ са својом последњом модификацијом БМ-13Н и 300-милиметарским БМ-31-12 „Андрјушом“, немачка команда је намеравала да жртвује свој први утврђени појас ради очувања својих јединица од потпуног уништења.
Један од највећих адута Црвене армије је била њена артиљерија. Требало је доживети и преживети пакао гардијских артиљеријско-ракетних јединица који су се налазиле у оквиру дивизијских, корпусних и армијских артиљеријских састава. Ове јединице су имале такву ватрену моћ да су могле у прах и пепео да претворе и најутврђеније позиције непријатеља, стварајући ефекат који је аналоган тактичком нуклеарном удару.
Планове о напуштању првог одбрамбеног појаса приметиле су бројне специјалне извиђачке групе Црвене армије које су оперисале у ближој тактичкој дубини непријатеља. На основу њихових извештаја, кмд. 1-Украјинског фронта Маршал Иван Коњев одлучио је да без икакве артиљеријско-ракетне подршке започне свој напад, и на јуриш заузме прву одбрамбену линију непријатеља, а да се друга одбрамбена линија нападне уз масивну подршку артиљерије и авијације.
Јединице 1-Украјинског фронта су отпочеле своје наступање 13.јула 1944.године у раним јутарњим часовима, на оба стратегијска нападна правца у смеру Рава-Руски и Лавов. Делови 3.гА и 13.А су брзо пробили прву линију непријатељског фронта и до 15.јула образовали клин дубине 20км. Кроз ову брешу су 16.јула уведене оклопно-механизоване јединице из састава 1.гТА и самосталне мешовите механизоване борбене групе, које су брзо савладе сваки облик отпора које се налазио у вакуму између првог и другог одбрамбеног појаса, проширујући свој клин који је крајем дана достигао дубину од 30км. Избијањем првих совјетских тенкова на линију ватре другог одбрамбеног појаса, активирала се одбрана групе армије „Северна Украјина“ која су по овим снагама покушала да изведе безуспешан противнапад, убацујући у ватру јединице 16. и 17. тенковске дивизије.
Војна енциклопедија Великог отаџбинског рата 1941-1945
На правцу ка Лавову, ситуација се у уводним данима операције нешто повољније одвијала по немачке снаге. Користећи недостатак совјетске артиљеријско-ракетне припреме, немачке јединице су успеле да образују једну ударну тенковску групу у коју су ушли делови две оклопне дивизије, са којом су извели снажан противудар по снагама 38. и 60.А. Ова тенковска група је успела да заједно са 14.СС див.“Галичина“ потисне совјетске истурене делове неколико километара у правцу полазних положаја. Увидевши да је јединицама из предњег ешелона неопходна додатна помоћ, совјетска команда доноси одлуку да на овај правац одмах усмери своје артиљеријске и ваздухопловне борбене капацитете, а да из резерве активира 3.гардијску тенковску, а потом и 4.тенковску армију.
Тенковске армије су уведене на веома уском појасу фронта који је био проходан (простор ширине 4-6км и дубине до 18км), где су у садејству са јединицама 60.А наступале ка насељеном месту Колтов, који се налазио северо-западно од Тернопоља. Командант 3.гардијске тенковске армије генерал Рибалко је успео да 16.јула кроз тај уски коридор уведе све своје снаге, а да то исто сутрадан уради и кмд. 4.тенковске армије генерал Лељошенко.
Употреба две најкрупније оперативно-стратегијске формације ранга армије, на овако уском одсеку фронта, уз истворемено сламање противнапада немачке ударне оклопне групе, представља јединствен случај који се није десио за све време Великог Отаџбинског рата.
Овакав развој догађаја је резултовао тоталним колапсом немачких снага које су браниле овај простор, што је довело до тога да Црвена армија до 18.јула на фронту ширине 200км, оствари продор 50-80км у дубину непријатељског фронта. Предњи делови Црвене армије су успели да форсирају и р. Западни Буг где су на тај начин затворили обруч око немачке групације у којој је било шест дивизија, укључујући и горе поменуту 14.СС добровољачку гренадирску дивизију „Галичина“.
Тако је за свега неколико дана битке Црвена армија успела да ослободи 14,000 км² територије, и окружи око 65,000 непријатељских војника југо-западно од града Броди. Совјетска команда није хтела да губи много времена са окруженом непријатељском групом, већ је са својим главним снагама наставила продор ка Лавову и Рави-Руској. То у великој мери говори колико је Црвена армија те 1944.године била моћна, када је могла да са својим помоћним снагама држи „у котлу“ десетине хиљада немачких војника и њихових домаћих помагача.
14.СС дивизија „Галичина“ је наредних дана покушала да се извуче из веома тешке оперативне ситуације у којој се нашла, заједно са преосталим снагама немачког 13.армијског корпуса. Наиме, ова дивизија се по први пут нашла у борбеном додиру са јединицама Црвене армије које су после неколико година рата биле изузетно искусне и одлично вођене. Пре почетка Битке код града Броди, она је углавном ангажована у против-партизанским операцијама на простору Пољске, где је изводила просторно ограничена борбена дејства против непријатеља који није имао стални фронт. У тим операцијама дивизија је починила и бројне злочине над месним становништвом.
После пресецања сваког облика везе са командом групе армија „Северна Украјина“ међу немачким официрским кадром у дивизији је настала паника. Дошло је и до бројних неспоразума, па чак и сукоба са већинским саставом који је био локалног порекла, где је чак долазило и до сепарације по националној основи унутар добровољачких пукова. Све је ово условило да дивизија са неколико међусобно неповезаних група, без јасног војног плана и вођства, крене у операцију пробоја из совјетског обруча. На борбени морал људства разарајуће су деловали совјетски вишецевни лансери ракета БМ-13Н „Каћуша“. Према различитим сведочењима, сваки испаљени плотун по позицијама које су држале јединице 14.СС добровољачке дивизије „Галичина“ доводио је до паничног напуштања борбених положаја од стране њених војника, као да су у питању неке трећеразредне посадне јединице немачке војске, а не припадници Waffen-SS-а.
Негде у то време (тачније 20.јула 1944.године) покушан је и атентат на Хитлера који се налазио у својој Вучјој јами близу Разтенбурга у Источној Пруској. Све ово је додатно утицало на борбени морал Немаца који су се листом предавали испред совјетских јединица, бацајући своје оружје у блато и вичући „Рат је готов! Фирер је мртав!“.
Преостале групе немачке војске у којој је било око 10,000 хиљада Украјинаца из 14.СС дивизије „Галичина“ су се кроз пошумљени појас југозападно од града Броди, искључиво у глуво доба ноћи, покушавали пробити из окружења. На том путу они су трпели сталне ударе од стране совјетске авијације и артиљерије, а огроман број их је изгинуо у узастопним заседама које су вешто постављале совјетске снаге.
Конкретно, што се тиче 14.СС гренадирске дивизије „Галичина“ њено бројно стање је за свега четири дана борбе спало на свега 30% у односу на 18.јул. 1944.године. Према немачким изворима поједине јединице немачког 13.армијског корпуса и 14.СС дивизије „Галичина“ су 22.јула.1944.године на неколико места успеле да изађу из обруча и стигну до „слободне“ територије.
Њихово стање је било очајно. То више нису биле јединице, него групице избезумљених војника од којих свака појединачно није имала више од 50 људи. Комплетна техника је остала у обручу, или је уништена приликом пробоја. Укупни губици СС-дивизије „Галичина“ су били око 8,000 погинулих војника и официра. Свега њих 2,500-3,000 је успело да избегне окружење, и да се касније прикључи локалним одредима УПА (Украјинска устаничка армија) и 18.СС добровољачкој дивизији „Хорст Весел“ које је образована 25.јануара 1944.године на територији НДХ, и која се углавном борила на територији Мађарске, Словачке и Аустрије.
Према совјетским изворима који нису узимали у обзир појединачне губитке 14.СС дивизије „Галичина“, већ су се оријентисали на укупне губитке 13.армијског корпуса који је био окружен код града Броди, говори се о 30,000 погинулих немачких војника и њихових помагача. Такође, заробљено је и око 17,000 војника.