Америка је земља далека: Како је руски царски официр постао херој Америчког грађанског рата

Руски посланик у Вашингтону Едуард Стекљ негодовао је 1862, за време грађанског рата, поводом тога што руски официр Иван Турчањинов служи у армији Уније.

„Та армија се састоји од револуционара и авантуриста из свих крајева земље“, писао је Стекљ у Санк Петербург.

Руска армија је у том рату подржавала Север, али се сматрало да је за руског официра, који је раније служио у царској армији, срамота да учествује у Америчком грађанском рату. Турчањинов, међутим, није марио за мишљење руских власти јер је заувек напустио отаџбину.

Тврдоглави пуковник

Турчањинов је рођен 1822. на Дону и кренуо је стопама свога оца који је био козак. Завршио је 1841. године Императорско војно училиште у Санкт Петербургу, а 1848. је учествовао у гушењу Мађарске револуције, да би затим учествовао и у Кримском рату (1853-1856).

„На крају [Кримског] рата Турчањинов је постао пуковник и могао је направити изванредну каријеру и живети у изобиљу“, пише публициста Давид Заславски. „Али он је све то одбацио“.

Турчањинов и његова жена Надежда су 1856. године напустили Русију и преко Атлантика допловили у САД. Разлог таквог корака је био идеолошке природе. Наиме, пуковник је био убеђени републиканац и желео је да живи у „слободној земљи“ где је човек сам „ковач своје среће“. Током 1850-их САД су биле једина угледна држава са републиканским уређењем (све европске силе су биле монархије). Када су препловили океан Турчањинови су купили малу фарму близу Њујорка.

Америка и злато што сја

Илустрација: Град Чикаго, 1860-их.

Public domain

У Новом свету он је променио име и сада се звао Џон Бејзил Турчин. Живот у Америци, међутим, није им био претерано сладак.

„Америка ми је помогла да се ослободим аристократских предрасуда и спустила ме на земљу, у статус обичног смртника. Не бојим се ниједног посла, не зазирем ни од једне сфере бизниса, и ниједан друштвени статус ме неће сломити“, писао је Турчањинов Александру Херцену, познатом руском политичком емигранту који је тада живео у Лондону.

Заиста је више пута морао да мења професију. Био је и фармер, и физички радник и инжењер. Њихова фарма у Њујорку није била успешна и зато се пуковник са својом женом преселио у Чикаго, где је радио као инжењер. Тамо се, како се наводи, упознао са будућим америчким председником Абрахамом Линколном. Касније му је то познанство било од користи.

Живот у Америци није одушевио Турчина. У већ поменутом писму Херцену он се жалио: „Ја сам потпуно разочаран. Не видим овде ни делић праве слободе... Ова република је рај за богаташе. Они су овде заиста независни. Овде се и најгори злочин може заташкати новцем“.

Тако се овај руски идеалиста суочио са суровом стварношћу и свим пороцима америчког капитализма.

Битке и скандали

Турчин је много критиковао Америку, али кад је 1861. избио грађански рат он је без двоумљења ступио у армију Уније. Захваљујући свом ратном искуству добио је чин пуковника. Командовао је 19. пуком Илиноиске добровољачке пешадије. Они су се борили против снага Конфедерације у Тенесију и Алабами.

Илустрација: Амерички грађански рат.

Public domain

У улози активног официра Турчин се често сукобљавао са својим претпостављеним, генералом Доном Карлосом Буелом, а понекад је чак дејствовао и без његовог одобрења. На пример, Турчин је са својим људима допринео да се заузме Хантсвил у Алабами уништавањем пруга које је користила Конфедерација. Био је то велики тактички успех. Војници су га заволели. Међутим, другом приликом је због самовоље имао велике непријатности.

Силовање Атенса

Турчинов 19. пук је 2. маја 1862. године заузео град Атенс у Алабами. Тада је армија била револтирана због пат-позиције на фронту јер су герилци Конфедерације често убијали припаднике Уније помоћу локалног становништва америчког југа. Због тога је руски пуковник одлучио да побуњенике „научи памети“.

„Турчин је построио пук и рекао им је: ’Два сата нећу ништа видети и ништа нећу знати’, а затим је отишао из града“, пише „Руска култура“ о инциденту који ће касније постати познат као „Силовање Атенса“. Уствари, то је углавном било пљачкање локалних трговачких четврти. Унија је опљачкала све што је могла. Према проценама направљена је штета у вредности од најмање 55.000 долара.

Када се сазнало за овај инцидент, Турчин је ражалован и изведен на војни суд. Многи су га, међутим подржали, а Chicago Tribune га је окарактерисао као „жртву проробовласничке злобе“.

Бранећи се на суду Турчин је нагласио да Унија ратује против робовласника са којима „не треба дејствовати у меким рукавицама него ипак помало грубо“.

У међувремену је његова жена отишла у Вашингтон и обавестила Линколна о овом случају. Линколн је рехабилитовао Турчина, па га чак у унапредио у генерала. Унији су били потребни активни и паметни официри.

После славе следи заборав

Турчин је наставио да ратује. Борио се у бици код Чикамоге и учествовао у кампањи Чатануга, где се показао у свом најбољем светлу. „Он је био један од најобразованијих и најспособнијих официра Сједињених Држава“, говорили су касније његови другови по оружју.

Због можданог удара морао је да напусти армију 1864. године. После рата је опет водио буран живот стално мењајући професије. Умро је у великом сиромаштву 1901, у својој 79. години.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!