Ко су били руски пионири фотографисања из ваздуха и како су снимали бојишта Првог светског рата

Руски фотографи и инжењери предводили су развој камера које су омогућиле фотографисање кретања трупа и терена са висине.

Док су путници у 19. веку још увек обично веровали у прастара средства навигације, ситуација је за војску била другачија. Због све већег домета артиљерије и растуће мобилности војних сила, постојећи навигациони ресурси више нису били довољни.

Иако је фотографска наука још била у повоју, ентузијасти су дошли на идеју да сликају Земљу из ваздуха помоћу балона и змајева.

Прве фотографије из ваздуха снимио је 1858. године изнад Париза француски фотограф и конструктор балона Феликс Надар. У Русији су пионири ове врсте фотографије били поручник Александар Кованко и Дмитриј Мендељејев, научник који је свакако познатији по периодном систему елемената. Они су 1885. године организовали обуку официра у области аеронаутике и фотографисања из ваздуха.

Још један ентузијаст из 1890-их година, капетан Сергеј Уљанин, осмислио је змајеве у облику кутије специјално за фотографисање. Уљанинови „дронови" из 19. века могли су да носе камере, које су се помоћу конопца стављале на змаја који је већ био у ваздуху. 

Руски цар Николај Други и капетан Сергеј Уљанин.

Међутим, брзо је постало јасно да постојећи фотографски апарати не могу да сниме жељене фотографије због ограниченог угла гледања. Руски инжењер Ричард Тиле, који је радио на изградњи железница, решио је тај проблем постављањем више камера. Тиле је већ развијао сличан систем за панорамске фотографије дуж железничких рута. 

Његов „панорамограф" са седам комора из 1898. године састојао се од шест камера постављених око једне средишње која је фотографисала хоризонт. Околне камере су обезбеђивале референтне ознаке које су омогућавале тачно одређивање положаја слика према локацији и стварање ортогоналног плана који је уједно чувао дужину и удаљеност снимљених крајолика.

Камера је користила електронски уређај за нивелисање како би активирала бленде чим би дошле у апсолутно водораван положај.

Главни клијент за такво снимање из ваздуха била је војска. Током Руско-јапанског рата (1904-1905) три специјализована ваздухопловна батаљона већ су користила балоне и змајеве које је осмислио Уљанов за извиђање и фотографско мапирање терена. 

У игру се до 1920-их укључило ваздухопловство. Међутим, с обзиром на то да су летелице и даље биле прилично једноставне по својим могућностима, ваздухоплови су полако замењивали змајеве и балоне. Међутим, они су заљубљенике у снимање из ваздуха одмах привукли својим потенцијалом. Била је то нова комбинација камере и ваздухоплова која је довела до праве фотографије снимљене из ваздуха.

За неколико година техничка открића претходних деценија кулминирала су у новим генерацијама камера посебно дизајнираних за сликање из ваздуха и комплекснијем извиђању за којим се указала потреба с почетком Првог светског рата 1914. године

Захваљујући раду војног инжењера пуковника Владимира Патеа, Русија је већ била добро припремљена за овакав развој догађаја. Пате је 1911. године створио полуаутоматски фотографски апарат за сликање из ваздуха. Он се састојао од дрвене кутије с предњим оквиром који је држао камеру и сочиво жижне даљине 210 мм с отвором бленде од 1:4.5. Камера је била опремљена механизмом за намотавање који је активирао бленду помоћу гумене сијалице која би се ширила и пумпала ваздух док би добијала на висини. 

Без потребе за посебним поновним учитавањем после сваког снимка, апарат је на летелици могао да направи једну за другом 50 фотографија величине 13 x 18 центиметара и то тако успешно да су добијени снимци могли да се користе и за прецизне топографске карте. 

Патеова камера, 1913.

Патеова камера се користила двадесетих година  прошлог века, а послужила је као основа за камеру за ноћно снимање дизајнирану 1930. године. 

Сергеј Уљанин је изумео и једну врсту камере направљену посебно за летелице, која је била идеална за војну употребу. Камера је имала пнеуматски висиномер и сат који би уписивао време снимања на  фотографијама величине 13 x 13. Међутим, за разлику од Патеовог модела, ова камера није била аутоматска па се њом управљало ручно из летелице. 

Уљанинова камера

Фотографија из ваздуха у Првом светском рату 

У Првом светском рату војске су у борбама пре свега примењивале рововско ратовање, утврђене положаје и размену ватре тешком артиљеријом. Одређивање координата непријатељских снага је било стога од изузетне важности, а фотографија снимљена из ваздуха помогла војскама у стицању предности на бојном пољу.

Ваздухоплови су, међутим, морали да лете врло ниско како би добили добре фотографије, и то на само око 1500 метара.  Пилоти су редовно ризиковали своје животе како би дошли до тачних података.

Док је руска војска напредовала у Галицији (територија данас подељена између Пољске и Украјине) на почетку рата, снимање из ваздуха било је укључено у јурише на утврђене градове. Према војним извештајима, поручник Н. Мулко је 2. децебра 1914. неочекивано прелетео изнад непријатељског оружја на „незнатној висини" како би добио фотографије аустријских утврђења код Пшемисла. То је омогућило фокусирани напад с пратећим фотографијама бомбардовања. 

До априла 1917. укупно је 198 руских ваздхоплова било опремљено Патеовим камерама, а 77 онима које је осмислио Уљанов. Поред тога 114 летелица носило је друге врсте камера. Руске снаге су током рата снимиле око 1,5 милиона фотографија из ваздуха. 

Совјетски Савез је до 1931. већ надмашио остатак Европе по обиму своје територије која је снимљена из ваздуха.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“