Разбијачи митова: Не, Русија није дала у најам Аљаску на 99 година

2014. године, у јеку припајања Крима Русији, на званичном сајту Беле куће појавила се петиција за припајање Аљаске. Такорећи, „с правом“. Јер Руси су открили ову територију, основали прва насеља, развијали је и успоставили своју власт. Иако је петицију потписало преко 35 000 људи, она, наравно, ништа није дала, сем узбурканих страсти и понављања приче о „ко зна који пут превареној Русији“. 

Стаљинова претња „из чиста мира“ 

У раније објављеном чланку о продаји Аљаске 1867. писали смо да законитост власништва Американаца над Аљаском деценијама нико није доводио у питање.  

Када су 1918. године власт у Русији преузели бољшевици, одбили су све финансијске и територијалне обавеза на које је пристала Руска Империја. Међутим, ни тад није искрсло питање Аљаске. Према споразуму о продаји пола милиона хектара руске територије Сједињеним Америчким Државама из 1867. године, Америци је заувек припала читава територија Аљаске. 

Прича се ипак да је током конференције на Јалти, Стаљин у једном тренутку споменуо да више неће тражити припајање Аљаске Совјетском Савезу. Американци су били помало збуњени, јер СССР дејуре и дефакто није имао никаква права на територије Северне Америке. Али отад и с времена на време ова прича исплива на површину, па о томе разглабају и неки руски политичари попут лидера Либерално-демократске странке Владимира Жириновског.

Какогод, постоји још један мит повезан с Аљаском, а то је тврдња да Русија никада није добила обећани новац.  

Злато које није потонуло 

Према овом другом миту, 7,2 милиона америчких долара, или 11 362 481 рубља и 94 копејке 16. јула 1868. потонуло је у златним полугама на дно Балтичког мора заједно са бродом Оркни.

Власник брода, извесни Вилијем Томсон је дигао Оркни у ваздух да би добио осигурање за изгубљену робу. Случај је у детаљима испричан у овом чланку, а главни минус теорије о покраденој Русији је очигледан: исплата новца је извршена 1. августа 1868. и брод Оркни никако није могао да превози злато за Русе. Тим пре, што је исте године путовао у Јужну Америку, а не у Санкт Петербург.

А што се тиче новца, како пише руски историчар Александар Петров, скоро 11 милиона рубаља (од 11 362 481) није ни дошло до Русије, већ је потрошено у иностранству на куповину опреме за изградњу руске железнице, па и није било потребе да се злато превози преко мора. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!