Разбијачи митова: Не, Русија није дала у најам Аљаску на 99 година
2014. године, у јеку припајања Крима Русији, на званичном сајту Беле куће појавила се петиција за припајање Аљаске. Такорећи, „с правом“. Јер Руси су открили ову територију, основали прва насеља, развијали је и успоставили своју власт. Иако је петицију потписало преко 35 000 људи, она, наравно, ништа није дала, сем узбурканих страсти и понављања приче о „ко зна који пут превареној Русији“.
Стаљинова претња „из чиста мира“
У раније објављеном чланку о продаји Аљаске 1867. писали смо да законитост власништва Американаца над Аљаском деценијама нико није доводио у питање.
Када су 1918. године власт у Русији преузели бољшевици, одбили су све финансијске и територијалне обавеза на које је пристала Руска Империја. Међутим, ни тад није искрсло питање Аљаске. Према споразуму о продаји пола милиона хектара руске територије Сједињеним Америчким Државама из 1867. године, Америци је заувек припала читава територија Аљаске.
Прича се ипак да је током конференције на Јалти, Стаљин у једном тренутку споменуо да више неће тражити припајање Аљаске Совјетском Савезу. Американци су били помало збуњени, јер СССР дејуре и дефакто није имао никаква права на територије Северне Америке. Али отад и с времена на време ова прича исплива на површину, па о томе разглабају и неки руски политичари попут лидера Либерално-демократске странке Владимира Жириновског.
Какогод, постоји још један мит повезан с Аљаском, а то је тврдња да Русија никада није добила обећани новац.
Злато које није потонуло
Према овом другом миту, 7,2 милиона америчких долара, или 11 362 481 рубља и 94 копејке 16. јула 1868. потонуло је у златним полугама на дно Балтичког мора заједно са бродом Оркни.
Власник брода, извесни Вилијем Томсон је дигао Оркни у ваздух да би добио осигурање за изгубљену робу. Случај је у детаљима испричан у овом чланку, а главни минус теорије о покраденој Русији је очигледан: исплата новца је извршена 1. августа 1868. и брод Оркни никако није могао да превози злато за Русе. Тим пре, што је исте године путовао у Јужну Америку, а не у Санкт Петербург.
А што се тиче новца, како пише руски историчар Александар Петров, скоро 11 милиона рубаља (од 11 362 481) није ни дошло до Русије, већ је потрошено у иностранству на куповину опреме за изградњу руске железнице, па и није било потребе да се злато превози преко мора.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.