Фотогалерија: Како су у Стаљиново време људи нестајали чак и са фотографија

Када је Џорџ Орвел 1984. године објавио своје антиутопијско ремек-дело, он је делимично био инспирисан Совјетским Савезом у доба Јосифа Стаљина. Постоје многе паралеле између света из „1984“ и Стаљинове Русије, а једна од њих се тиче јунака окупације. Он ради у „Министарству истине“ где људи „ревидирају“ историју бришући трагове свих оних који су пали у немилост Великог Брата.

Управо то се догађало у Стаљиновом СССР-у. Политичар који у једном тренутку може бити од користи, већ у неком другом тренутку може бити стрељан као непријатељ народа. У совјетској Русији су људи буквално брисани из књига посвећних историји. Ево неколико примера.

(1)

Исак Зеленски је од ¬1906. године био на челу Бољшевичке партије. Лојалност Стаљину није помогла бившем шефу партије у Узбекистану. Стрељан је 1938. године, а затим избрисан са свих фотографија. Познати совјетски грађанин Алксандар Родченко био је принуђен да уклони Зеленског са једне своје фотографије тако што га је без пардона замазао црном бојом.

(2)

Фортографије званичника су пажљиво ретуширане. На овој историјској фотографији су млади социјалисти из 1897. године пре него што су неки од њих дошли на власт. Можете препознати младог Владимира Лењина (у средини) који је, наравно, остао на свом месту. Мање среће је имао Александар Маљченко (који је стајао са леве стране). Он је 1930. године оптужен за шпијунажу и погубљен, а на фотографији је уместо њега остала бела мрља.

(3)

Ретуширање совјетске историје понекад се није састојало у брисању него у додавању детаља. На пример, власти су сматрале да демонстрација на овој слици из 1917. није довољно револуционарна јер на продавници са леве стране пише „Сатови. Злато и сребро“, а текст на застави се не може прочитати. Било је довољно само мало бољшевичке магије, и већ на продавници пише: „У борби ћеш стећи право своје“, а на застави: „Доле монархија“.

(4)

Поједини политичари су били осуђени на потпуно ишчезнуће. То се догодило са Лавом Троцким. Он је био Лењинова десна рука пре него што је постао Стаљинов заклети непријатељ, тј. пре него што се испоставило да није много фотогеничан. Ево класичног примера: на овој фотографији из 1920. године Троцки са капом стоји поред Лењина који држи говор народу. У каснијој верзији фотографије Троцки је потпуно невидљив. Он је 1929. године протеран из СССР-а, али је у иностранству наставио политичку борбу против Стаљина све док га 1940. није убио шпански комуниста Рамон Меркадер.

(5)

Лењин је после смрти 1924. године третиран као својеврсни социјалистички светац, тако да је „опстао“ на свим фотографијама. Мање среће су имали људи из његовог окружења. На овој фотографији из 1920. године било је тако много „непријатеља народа“ (Григориј Зиновјев, Николај Бухарин, Карл Радек – сви су стрељани током 1930-их) да су власти смањиле целу фотографију тако да се на њој виде само Лењин и пролетерски писац Максим Горки (иза Лењина са брковима).

(6)

Ево још једног случаја улепшавања фотографије додатним детаљима. Лењин је ово говорио пред народом 1920, али четири године касније, када је требало да се фотографија објави, уредници су одлучили да повећају број присутних па су искористили гомилу народа са друге фотографије.

(7)

Било је много шкакљивих момената приликом фотографисања Јосифа Стаљина. На оригиналној фотографији из 1924. није добро скивена рошавост његовог лица (последица дечијих богиња). Није чудо што је штампана верзија ове фотографије, објављена 1939. године када је Стаљин био свемоћни лидер, знатно „улепшана“. Као што видите, кожа му је глатка, а коса и бркови меки као свила.

(8)

На овој фотогфафији је доста тесно. Направљена је 1926. године. На њој су Стаљин и руководиоци партије Николај Антипов, Сергеј Киров и Николај Шверњик (слева надесно).

Сви осим Стаљина су један за другим нестали са фотографије. Антиповљев случај је класичан: ухапшен је 1938, а стрељан 1941. Киров и Шверњик чак нису пали у немилост, али то није имало значаја – и они су уклоњени, а Стаљин је остао сам.

(9)

Постоји извесна иронија у томе што је Стаљинов терор (тврди се да је побијено намање 786.000 људи) примењен и према самим архитектама репресија. Николај Јежов (десно), народни комесар за унутрашње послове, био је на челу читаве машинерије репресија која је била на врхунцу 1936-1938, да би 1939. и сам био ухапшен и стрељан. Зато је нестао са свих званичних фотографија.

Јежов је кренуо путем свога претходника Генриха Јагоде. Штавише, Лаврентиј Берија који је ухапсио Јежова и дошао на његово место, и сам је касније пао у немилост и стрељан је после Стаљинове смрти.