Конференција „Русија као заштитница Балкана“: Како је Руско-турски рат 1877-1878 ујединио Словене

У Народном музеју где је одржана изложба на тему „Српско-турски ратови 1876-1878 за национално ослобођење Србије“ окупило се око сто људи. Секретар Епархије крушевачке протојереј ставрофор Драги Вешковац  је благословио учеснике и госте и рекао да захвалност Русији мора бити заснована не само на речима о братству и заједничкој православној вери, већ и на историјским чињеницама које сведоче о времену када се решавало питање живота и смрти српског народа.

Управо о таквим чињеницама је говорио Виктор Раков, доцент Курског државног универзитета, заменик директора за научно-истраживачки рад. 

„Руско-турски рат 1877-1878 је забринуо све друштвене слојеве Руске империје, јер главни циљ Русије је била помоћ у ослобађању словенских православних народа од турског јарма. Ослободилачке покрете на Балкану је подржавала и Руска православна црква. Она је штампала у својим часописима спискове људи који су помогли новцем армију, а давали су од 10 копејки до 10 хиљада рубаља. Из Курске губерније је у време рата мобилизовано 17 599 људи. Открили смо да је тих година у Русији био најнижи проценат оних који су ескивирали армију, а таквих људи је било увек. Тако су, дакле, Руси били неравнодушни према догађајима на Балкану.“ 

Многи руски официри су се тако храбро борили за православне балканске земље да су захвални јужни Словени сматрали за част да кажу за те Русе да су заправо Срби и Црногорци. О једном таквом Русу је испричао др.Жарко Лековић из Историјског института Универзитета Црне Горе. 

„Руски генерални конзул Јонин, заступник за Цетиње, је био човек великих способности и пун љубави према Црној Гори. То му је дало име правог Црногорца и у Црној Гори и у Русији, с којим се он поносио. Радећи искрено и у корист Црне Горе, његово име ће остати заувек најбољом успоменом у народу. 

Нарочито је била драгоцена помоћ рањеним и болесницима доласком лекара и сестара од стране Руског Црвеног Крста. Почетком 1876. године они су се одмах разделили по болницама, а и организовали болнице по Црној Гори. На Цетиње је стигла једна дворска дама руске царице, довела је болничарке и донела је завојни материјал, хируршке инструменте, било је добро снабдевање апотеке. 13. јула из Москве стигла су три лекара са амбулантом. А нешто раније на Цетиње из Русије стигле су велике количине конзерви и брашна, а и новац. Објава рата Османској империји изазвала је у Русији велико одушевљење. Од најсиромашнијих до најбогатих Руса, био је свак спреман на највеће жртве за православне светиње и ослобођење својих браћа испод турског јарма. Руска царица послала је цетињском благотворитељном одбору 25 хиљада рубаља. И то је само мали део помоћи.“  

Саша Станојевић са Филозофског факултета Универзитета у Приштини је рекао да је Руско-турски рат покренуо све друштвене слојеве руског народа, а једну од важних улога су одиграле руске дипломате. 

„Најважнију улогу међу великим силама око процеса ослобођења балканских народа од османске власти кроз 19. и почетком 20. века је имала Русија. Улога руске дипломатије при стварању српско-бугарског споразума о савезу 1912. године била је од огромног значаја. Илузорно је било очекивати да крупне промене на Балкану прођу без ангажовања једне од великих сила, која је била својеврсни гарант при преговорима, али и арбитар у случају несугласица. При остварењу историјског подухвата балканских народа око вековима очекиваног ослобођења простора тзв. Европске Турске директно учешће узима нико други до Русија, покровитељ православних народа са Балкана.“ 

Александар Муромски, председник Омладинске уније народа Евроазије је рекао да наши народи имају драгоцено искуство које је постало темељ за све даље билатералне односе. 

„Поред свих мојих обавеза, ја сам члан Клуба православних добротвора, и ова конференција је веома важна са тачке гледишта историјских процеса, да знамо шта да радимо у будућности, јер правилно процењивање историјских догађаја је разлог да мирно живимо једни поред других.“ 

Живот у миру заснован на заједничким циљевима је немогућ без покајања, сматра протојереј Драгић Илић, игуман крушевачке цркве св. Ђорђа, где постоји руски хор.

„Православље подразумева покајање. Волео бих да говоримо отворено о историјским чињеницима и притом приступимо покајању на један делотворан начин. 

На конференцији се говорило не само о прошлим догађајима, већ и о развоју заједничке будућности двеју земаља. 

Дејан Лучић, писац, новинар: „Ја бих предложио да отворимо одељење руске дипломатске школе у Крушевцу, где би српска деца од почетка учила на руском језику, а онда бисмо ту децу пребацили у Београд у средњу школу, и да из те школе деца иду у Москву, Санкт-Петербург и да се баве дипломатијом на руском језику и да стекну пријатеље Русе, будуће дипломате. Ми морамо да размишљамо стратегијски.“ 

На крају конференције учесници су се сложили око тога да је неопходно да се и даље истражују историјске чињенице да би се направила једна општа и заједничка слика догађаја тих година, да би се чувале братске гробнице хероја и споменици подигнути њима, и да би млади такође знали о догађајима који су ујединили наше народе у заједничкој несрећи.

Организатор конференције је Друштво „Всеславец“ из Крушевца уз активну подршку Народног музеја и Историјског архива Крушевца, Крушевачке епархије, српског одељења Фонда јединства православних народа и туристичке организације града.