„Отац црвеноармејац, очух бивши нациста“: Какав је био живот аустријске „деце непријатеља“

Аустријска жена и совјетски војник плешу у ослобођеном од нациста Бечу

Анатолиј Григорјев/Sputnik
Дечаке и девојчице рођене одмах после Другог светског рата у Аустрији звали су „деца непријатеља“ или „деца окупатора“. Међутим, данас ти људи сматрају да су рођени како „деца ослободилаца“ и желе да сазнају више о својим руским коренима.

„Моја мајка је знала само то да је отац био из Калињина (данас Твер) и да се звао Михаил Громан или Гросман“, каже Елеонора Дјупуи, Аустријка која последње две деценије тражи свог руског оца.

Због тога је пуно путовала у Русију, претраживала архиве, састајала се са званичницима, више пута радила ДНК тест, била гост ТВ емисија и комуницирала са многим људима. Круг Елеонориних потенцијалних очева се сузио на десет мушкараца, али ни међу њима није нашла правог. Елеонора Дјупуи је написала књигу о њеној потрази. 

Њена прича почиње одмах после рата. Еленорина мајка је живела у граду Санкт Пелтен, и срела совјетског војника почетком лета 1945. Груба процена је да се из веза аустријских жена и страних војника родило око 30.000 деце, и свако друго дете има оца црвеноармејца. Али совјетске власти за разлику од савезничких нису дозвољавале војницима да ступају у брак са локалним женама, и те везе су имале тужан крај. Војници су се вратили кући, и чак и да су хтели, нису могли да се побрину о својој деци.

„Био је добар човек“

Почело је све тако што су два војника, пролазећи поред баште у којој је радила Елеонорина мајка, замолила да им да мало воде и воћа. А Михаил се сутрадан вратио и у то гладно време донео мало хлеба. Понудио је и да помогне у башти. „Било је пуно посла за мушке руке и доносио је хлеба колико је могао. Био је добар човек, и тако си се ти појавила“, испричала је Елеонори њена мајка 1955, када су се стране војске повукле из Аустрије.

Пар месеци касније Михаил је пребачен у болницу због незалечене ране на нози, а Елеонорина мајка није ни знала да је у другом стању. Михаил се није вратио, а Елеонора се родила у априлу 1946. 

Више од личне приче

То је било све што је Елеонора знала до краја 90-их година када је почела потрагу за оцем. Међутим, кроз пар година њена лична прича је прерасла у нешто више: Аустријанци су почели да преиспитују своју историју. 

Црвена армија улази у Беч

Совјетски очеви су деценијама били табу тема. „О биолошким очевима се није говорило. Дете је веровало да је очух његов прави отац, а мајке нису желеле ништа да говоре“, каже Барбара Стелцл Маркс, директорка Института за истраживање последица рата у Аустрији. Она је и помогла Елеонори да привуче пажњу јавности.

„Елеонора Дјупуи је прва која је рекла да се поноси тиме што је њен руски отац ослободио Аустрију од нацизма, и да ће га обавезно пронаћи“, каже Олга Павленко, заменик ректора Руског државног универзитета хуманистичких наука који је организовао многе сусрете Аустријанаца са њиховим руским рођацима. „И сам однос Аустријанаца по овом питању је почео да се мења.“ 

„Сазнали су више о нама и више нас поштују“ 

Дјупуи потврђује да су Аустријанци постали свесни постојања „руски деце“ (како они себе зову) када су њихове приче изнете у јавност. „Што су више сазнавали о нама, више су нас поштовали. И данас се више говори о 'деци слободе', а не о 'деци окупације'.“

Има и веома жалосних прича те деце. „Многе моје аустријске 'колеге', посебно они са села су осетили дискриминацију на својој кожи. Било је тешко. Многи ни не желе да говоре о томе“, каже Елеонора. И наводи пример: „Моникин очух је био бивши нациста. Замислите то! Грозно се понашао према 'руском детету'. Моника је читав живот испаштала.“

Захваљујући Елеонори и Моника је пронашла свог биолошког оца. Међутим у 92. години живота он је патио од Алцхајмерове болести и није био свестан да је рођена ћерка дошла да га види.  

Насиље и љубав 

Елеонорина прича није тако тужна. Она није осетила дискриминацију, иако су њени суседи знали ко јој је прави отац. Она данас зна око двадесет сличних судбина, и то су већином романтичне приче.

Совјетска војска у Бечу, пролеће 1945.

Али зна и два случаја силовања. Чак су и та деца желела да пронађу своје праве очеве. „Познајем човека који жели да нађе свог руског оца. Каже да није против јер разуме какве су биле околности. Каже, 'ко зна шта је тај војник доживео и видео у рату'“.

А када се говори о томе, Елеонора истиче да се однос Црвене армије према локалном становништву не може упоредити са оним што су нацистичке трупе чиниле у Русији за време рата.  

„Било је инцидената првих месеци победе“, каже Олга Павленко. „Али команда Црвене армије је ускоро наредила да се стрељају сви који пљачкају и врше насиље над локалним становницима. Чак и западни историчари морају да признају да је до јесени 1945. успешно стављена тачка на послератно насиље.“

„Још увек се надам“

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је обећао да ће његов ресор помоћи аустријској деци слободе да нађу своје очеве, јер  у већини случајева ти људи имају непотпуне информације. Од 20 „деце слободе“ које Елеонора лично познаје, њих 11 је већ нашло своје руске родитеље.

Елеонора Дјупуи у Бесмртном пуку у Москви

„Још увек се надам. Без наде ни не вреди настављати потрагу“, каже она. Али и без обзира на резултате, Елеонора је пронашла своју другу домовину - Русију.

„То је дирљива прича: узајамно разумевање постаје јаче од мржње коју сеје рат“, каже Олга Павленко.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“