„У мојој Херцеговини та љубав према Русији усисава се са мајчиним млеком. Ја сам у основној школи заволео руску књижевност, историју, завршио сам Пушкинов институт, и мој пријатељ ми је предложио да напишем на ту тему. Духовник је са одушевљењем благословио тај подухват, а ја сам кренуо да пишем ту књигу са великим надахнућем. Неки материјали су ми долазили иако их нисам ни тражио: из Русије, из Канаде, широм света, и захвалан сам богу да сам осетио ту благодат и помоћ. 'Нема веће жртве но дати живот свој за ближње своје', овим Христовим речима се могу описати односи руског и српског народа и ја сам се потрудио да пронађем те примере.
Катарина Лане и Ранко Гојковић
Дмитриј ЛанеУ име Синода Руске православне цркве у мају 1726. године у Београд послат је синодски преводилац Максим Суворов као учитељ латинског и словенског језика. Суворов је донео велику количину руских књига: седамдесет словенских граматика, десет лексикона на три језика и четиристо буквара. Црквена и световна литература је од тада почела редовно да пристиже из Русије, и ти текстови су постали језички образац за српске ауторе. Максим Суворов је ускоро по доласку основао у Сремским Карловцима прву српску школу која се врло брзо развијала, а касније и школе у Београду, Ваљеву, Пожаревцу, Мајданпеку. Тај догађај је имао велики утицај на унутрашњи живот Српске православне цркве, будући да је у 18. веку руска редакција црквенословенског језика постала званичан богослужбени језик Српске цркве. Али утицај руског језика је био снажан и изван сфере богослужења.Треба додати да се у то време Српска православна црква борила за своје право на веру са католичком црквом. Максим Суворов је био пример и за друге руске свештенике који су његовим стопама кренули у Србији.
Николај Рајевски
ВикипедијаКако је писао Достојевски, руски народ схвата мисију коју му је Бог као борбу за православну веру и заштиту православних народа. Зато нема ничег чудног у томе што је у српско-турском рату 1786. учествовало око седам хиљада руских добровољаца. Пуковник Николај Рајевски, словенофил, допутовао је у Србију са неколико хиљада добровољаца. Ушли су у земљу преко Румуније на коњима, углавном се кретали ноћу, препливали Дунав. Рајевски је ратовао само 16 дана, и погинуо у бици за Горњи Адровац. Касније је на том месту подигнута црква Свете Тројице. Весник српске цркве је писао: „На освећењу било је необично много света, који се од свег срца и душе искрено молио Богу за спас душе онога, који је оставио своју слободну отаџбину и дошао да се бори за слободу своје браће“.
Чланови кнежевског рода Трубецки су били велики пријатељи Србије у време Првог светског рата. Григориј Николајевич је 1914-1915 био посланик у Србији, а његова супруга Марија се посветила хуманитарном раду, организовала медицинску помоћ у земљи. Заједно су скупили велику новчану и материјалну помоћ, довели хирурге у земљу у којој је харао рат и епидемије. Сестра Григорија Трубецког кнегиња Гагарина је била на челу „Комитета за скупљање прилога за Србију и Црну Гору“ и до краја 1914. је организовала око 50 вагона медицинске помоћи за Србе. Трубецки је писао писма у Министарство спољних послова Русије и тражио различиту врсту помоћи, а цар Николај Други је пажљиво читао та писма. Кнегиња Трубецка је у Нишу отворила дом за 150 српске деце, а ускоро и народну кухињу за сиромашне у Београду. Медицинска помоћ из Русије је захваљујући породици Трубецки доспела до српске војске и на Крфу.
Средином августа 1914. године у Србију стиже први руски морски одред под командом поручника са Црноморске крстарице „Ростислав“, Василија Аполоновича Григоренка. Истог месеца у Србију стиже и одред руских понтонера пуковника П.И. Доброва и други морски одред старијег пуковника Ј.Ф. Волковицког који је касније преузео заједничку команду над руским морнаричким јединицама у Србији. Може се рећи да је захваљујући пре свега помоћи руских морнара у првој ратној години, практично неутрализована моћна флота „Дунавске монархије“, њихови монитори су одбачени далеко узводно, а потпуно је прекинут дотад несметан транспорт Дунавом са војним теретима, из Аустрије и Немачке за Турску. Значај чињенице да су Срби са својим савезницима (а пре свега уз помоћ руског поморског одреда на челу са Григоренком) у потпуности прекинули комуникацију Централних сила са Турском и Бугарском по Дунаву признао је аустријски вице-адмирал Олаф Рихард Вулф у својим мемоарима, написавши да су те акције руских морнара „онемогућиле да Дунавским воденим путем Централне силе достављају помоћ Турској“.Та чињеница је имала крупан значај за развој војно-политичких околности на Балканском полуострву јер је Србија 1914. године успела да постане баријера на путу који је повезивао Централне силе са Блиским Истоком.
Изложба посвећена чувеном руском архитекти: „Николај Карснов – Албум сећања“ У крипти Храма Светог Саве у Београду, март 2017.
Катарина ЛанеПрослављени неимар, који је градио царске дворце и аристократска имања, се 17 година трудио и стварао нове пројекте на добробит Београда и Србије. И не само Србије. Пројектовао је Дворски ансамбл краљевске породице Карађорђевића, Стари двор, породични спомен-храм, Народну Скупштину, зграду владе Србије, Министарство спољних послова, Државни Архив, Његошеву капелу на Ловћену у Црној Гори, српска војна гробља у Солуну и на острву Виду. Штавише, из поштовања према новој отаџбини Краснов се у последњим годинама живота често потписивао српским именом Никола. Авалска улица на Врачару сада носи име Николаја Петровича Краснова, руског и српског неимара, човека који је још за живота подигао себи многобројне споменике.
У књизи Рајка Гојковића „чувени Руси у српској историји“ описана је судбина још седморице Руса који су помагали Србији у тешим временима. Срећом, велики руски пријатељи Србије постоје и данас, и њихова имена би могла да се нађу у овој књизи.
„Хвала Богу, има подвижника руских у Србији, српских у Русији. А има и људи који се заиста предано баве тим односима. Ја сам посветио свој живот да пишем о дубоким промислитељским српско-руским везама, и не могу да не споменем Јелену Гускову, Олега Платонова, Анатолија Степанова, који са пуно љубави и изузетним поштовањем пишу о Србији“, каже Рајко Гојковић.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу