„Знаменити Руси у српској историји“: Топ-листа оних који су променили Србију

„У мојој Херцеговини та љубав према Русији усисава се са мајчиним млеком. Ја сам у основној школи заволео руску књижевност, историју, завршио сам Пушкинов институт, и мој пријатељ ми је предложио да напишем на ту тему. Духовник је са одушевљењем благословио тај подухват, а ја сам кренуо да пишем ту књигу са великим надахнућем. Неки материјали су ми долазили иако их нисам ни тражио: из Русије, из Канаде, широм света, и захвалан сам богу да сам осетио ту благодат и помоћ. 'Нема веће жртве но дати живот свој за ближње своје', овим Христовим речима се могу описати односи руског и српског народа и ја сам се потрудио да пронађем те примере. 

Катарина Лане и Ранко Гојковић

Дмитриј Лане

Руски учитељ Максим Суворов

У име Синода Руске православне цркве у мају 1726. године у Београд послат је синодски преводилац Максим Суворов као учитељ латинског и словенског језика. Суворов је донео велику количину руских књига: седамдесет словенских граматика, десет лексикона на три језика и четиристо буквара. Црквена и световна литература је од тада почела редовно да пристиже из Русије, и ти текстови су постали језички образац за српске ауторе. Максим Суворов је ускоро по доласку основао у Сремским Карловцима прву српску школу која се врло брзо развијала, а касније и школе у Београду, Ваљеву, Пожаревцу, Мајданпеку. Тај догађај је имао велики утицај на унутрашњи живот Српске православне цркве, будући да је у 18. веку руска редакција црквенословенског језика постала званичан богослужбени језик Српске цркве. Али утицај руског језика је био снажан и изван сфере богослужења.Треба додати да се у то време Српска православна црква борила за своје право на веру са католичком црквом. Максим Суворов је био пример и за друге руске свештенике који су његовим стопама кренули у Србији. 

Пуковник Николај Рајевски 

Николај Рајевски

Википедија

Како је писао Достојевски, руски народ схвата мисију коју му је Бог као борбу за православну веру и заштиту православних народа. Зато нема ничег чудног у томе што је у српско-турском рату 1786. учествовало око седам хиљада руских добровољаца. Пуковник Николај Рајевски, словенофил, допутовао је у Србију са неколико хиљада добровољаца. Ушли су у земљу преко Румуније на коњима, углавном се кретали ноћу, препливали Дунав. Рајевски је ратовао само 16 дана, и погинуо у бици за Горњи Адровац. Касније је на том месту подигнута црква Свете Тројице. Весник српске цркве је писао: „На освећењу било је необично много света, који се од свег срца и душе искрено молио Богу за спас душе онога, који је оставио своју слободну отаџбину и дошао да се бори за слободу своје браће“. 

Кнежевски род Трубецки 

Чланови кнежевског рода Трубецки су били велики пријатељи Србије у време Првог светског рата. Григориј Николајевич је 1914-1915 био посланик у Србији, а његова супруга Марија се посветила хуманитарном раду, организовала медицинску помоћ у земљи. Заједно су скупили велику новчану и материјалну помоћ, довели хирурге у земљу у којој је харао рат и епидемије. Сестра Григорија Трубецког кнегиња Гагарина је била на челу „Комитета за скупљање прилога за Србију и Црну Гору“ и до краја 1914. је организовала око 50 вагона медицинске помоћи за Србе. Трубецки је писао писма у Министарство спољних послова Русије и тражио различиту врсту помоћи, а цар Николај Други је пажљиво читао та писма. Кнегиња Трубецка је у Нишу отворила дом за 150 српске деце, а ускоро и народну кухињу за сиромашне у Београду. Медицинска помоћ из Русије је захваљујући породици Трубецки доспела до српске војске и на Крфу. 

Поручник Василиј Григоренко

Средином августа 1914. године у Србију стиже први руски морски одред под командом поручника са Црноморске крстарице „Ростислав“, Василија Аполоновича Григоренка. Истог месеца у Србију стиже и одред руских понтонера пуковника П.И. Доброва и други морски одред старијег пуковника Ј.Ф. Волковицког који је касније преузео заједничку команду над руским морнаричким јединицама у Србији. Може се рећи да је захваљујући пре свега помоћи руских морнара у првој ратној години, практично неутрализована моћна флота „Дунавске монархије“, њихови монитори су одбачени далеко узводно, а потпуно је прекинут дотад несметан транспорт Дунавом са војним теретима, из Аустрије и Немачке за Турску. Значај чињенице да су Срби са својим савезницима (а пре свега уз помоћ руског поморског одреда на челу са Григоренком) у потпуности прекинули комуникацију Централних сила са Турском и Бугарском по Дунаву признао је аустријски вице-адмирал Олаф Рихард Вулф у својим мемоарима, написавши да су те акције руских морнара „онемогућиле да Дунавским воденим путем Централне силе достављају помоћ Турској“.Та чињеница је имала крупан значај за развој војно-политичких околности на Балканском полуострву јер је Србија 1914. године успела да постане баријера на путу који је повезивао Централне силе са Блиским Истоком. 

Архитекта Николај Краснов 

Изложба посвећена чувеном руском архитекти: „Николај Карснов – Албум сећања“ У крипти Храма Светог Саве у Београду, март 2017.

Катарина Лане

Прослављени неимар, који је градио царске дворце и аристократска имања, се 17 година трудио и стварао нове пројекте на добробит Београда и Србије. И не само Србије. Пројектовао је Дворски ансамбл краљевске породице Карађорђевића, Стари двор, породични спомен-храм, Народну Скупштину, зграду владе Србије, Министарство спољних послова, Државни Архив, Његошеву капелу на Ловћену у Црној Гори, српска војна гробља у Солуну и на острву Виду. Штавише, из поштовања према новој отаџбини Краснов се у последњим годинама живота често потписивао српским именом Никола. Авалска улица на Врачару сада носи име Николаја Петровича Краснова, руског и српског неимара, човека који је још за живота подигао себи многобројне споменике. 

У књизи Рајка Гојковића „чувени Руси у српској историји“ описана је судбина још седморице Руса који су помагали Србији у тешим временима. Срећом, велики руски пријатељи Србије постоје и данас, и њихова имена би могла да се нађу у овој књизи. 

„Хвала Богу, има подвижника руских у Србији, српских у Русији. А има и људи који се заиста предано баве тим односима. Ја сам посветио свој живот да пишем о дубоким промислитељским српско-руским везама,  и не могу да не споменем Јелену Гускову, Олега Платонова, Анатолија Степанова, који са пуно љубави и изузетним поштовањем  пишу о Србији“, каже Рајко Гојковић.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!