Иако су биле савезнице, руске и британске трупе су се у Првом светском рату ретко бориле раме уз раме. Свака земља је имала свој фронт и своје стратешке задатке. Међутим, догодила се и једна епизода која је готово заборављена: тада су се поморске снаге две империје удружиле у борби против немачке морнарице на таласима Балтичког мора.
Опасан пут
Британци су схватили да, ако немачкој економији желе да нанесу озбиљан ударац, морају да спрече њено снабдевање гвозденом рудом из Шведске. С обзиром да то нису могли сами да ураде, одлучили су да искористе руске луке и ратне бродове.
Осим стратешких војних циљева, слање флотиле у Балтичко море имало је и психолошки ефекат. Винстон Черчил, тадашњи Први лорд Адмиралитета, желео је да покаже Русима да их савезници нису заборавили и да Велика Британија чврсто стоји уз Русију у овом рату.
Mary Evans Picture Library / Global Look Press
Идеја да се пошаљу површински бродови брзо је напуштена, јер они никад не би могли да се пробију кроз Дански пролаз који је био миниран и који је немачка морнарица будно надзирала.
Међутим, тамо где борбени бродови нису могли да прођу, могле су да се провуку подморнице. У октобру 1914. године британске подморнице су покушале да уђу у Балтичко море. Две су у томе успеле, а трећа је била принуђена да одустане.
Сурова зима
Долазак британских подморница био је изненађење за Русе, који нису били унапред обавештени о плановима њихових англосаксонских савезника. Па ипак, Британци су топло дочекани у Ревалу (данашњем Талину), што је постала база њихове операције.
Пре сукоба са Немцима британски морнари су морали да преживе зиму, што није био лак задатак. Од јануара до априла подморничке операције у Балтичком мору биле су готово немогуће. Улази у подморнице и перископи били су потпуно замрзнути и морнари су морали да користе чекиће да их ослободе од леда.
Осим тога, британски морнари су носили униформе које нису могле довољно да их загреју на ниским темпеатурама. Али, права „катастрофа” за њих је био недостатак вољеног рума. Решење за овај проблем пронађено је у руској вотки.
Getty Images
Серија победа
Следећег лета британска флотила је ојачана са још три подморнице у Балтичком мору. У то време немачка морнарица је почела велику операцију, напредујући према Ришком заливу.
Иако је број немачких бродова био двоструко већи од читаве руске Балтичке флоте, напад је одбијен. Британске подморнице одиграле су значајну улогу у овој одбрани. Подморница HMS E-1, којом је командовао капетан Ноел Лоренс, тешко је оштетила један од најважнијих немачких бојних бродова: бојни крсташ „Молтке”. Немци су зато обуставили своју амфибијску операцију искрцавања у близини Риге.
Цар Николај II је примио Лоренса и лично му уручио Крст светог Георгија, рекавши за британског капетана да је „спасилац Риге”.
Али Британци нису испуштали из вида свој главни циљ: да спрече испоруке гвоздене руде из Шведске у Немачку. До новамбра 1915. године руске и британске подморнице потопиле су 14 непријатељских теретних бродова.
После револуције у Русији
1916. године британски морнари су били приморани да направе паузу. Немци су унапредили своју противподморничку тактику и значајно ограничили активност савезника. Истовремено, број немачких бродова у Балтичком мору значајно је смањен.
Из слободних извора
После Фебруарске револуције 1917. године настао је хаос и руска војска и морнарица убрзано су почеле да се распадају. С обзиром да су руски морнари одбијали послушност својим претпостављанима, командант британске флотиле Франсис Кроми се незванично нашао на челу целокупних руских подводних снага у Балтичком мору.
Након што су бољшевици преузели власт, британске подморнице су послате у Ханко, где је требало да сачекају своју даљу судбину. Иако се Лењин лично заклео Кромију да нико неће дирати британске подморнице, комунисти су их обећали Немцима.
Британци нису желели да своје подморнице предају непријатељу, па су их потопили у Финском заливу и напустили Русију преко северне луке Мурманска.