Аутор друге руске револуције уживао је и донекле још увек ужива висок друштвени углед. Међутим за људе попут овог „генијалног вожда“ и, како су му тепали, „дедушку“, данас кажемо да су готовани, паразити и љубитељи полигамије.
„Читава породица живела је на мајчиној пензији и на оно мало што је остало од оца“, писала је 1886. године Лењинова старија сестра Ана Уљанова.
Уљанови никада нису били богати. Лењинов отац је рано преминуо и мајка Марија је сама одгајила шесторо деце. Ситуацију је компликовала и чињеница да деца нису радила: сви су посветили живот револуцији. Дешавало се и да су сва деца (изузев Владимира у емиграцији) лежала у затвору.
Лењин такође није зарађивао скоро ништа и живео је од мајчиног новца до 40. године живота. У емиграцији је провео 17 година, живео је у Швајцарској, Паризу, Немачкој... У Швајцарској се лечио у бањи. „Живим у овом одмаралишту већ неколико дана и добро ми је. Како изгледа, живот ће ме овде скупо коштати. Лечење је још скупље, тако да сам већ потрошио оно што сам имао... Пошаљи ми још 100 рубаља, ако имаш“, писао је Лењин мајци у јулу 1895-те године.
Кроз три недеље отпутовао је у Берлин и поново послао мајци писмо: „На превелику жалост, видим да поново имам потешкоће с новцем: искушење да купујем књиге и слично је тако велико да новац само нестаје... Пошаљи ми 50-100 рубаља, ако можеш“. Мајка је увек слала новац.
Кућа у којој су Уљанови живели од 1878. до 1887.
Tichonov/SputnikОчигледно је да је Марији Уљановој пензија била недовољна да обезбеди своју децу (иако је добијала месечно солидних за то време 100 рубаља). Тим пре што су њен син Владимир и снаја Надежда Крупска у иностранству плаћали и собарице. Пар се често хранио у ресторанима: Крупска је сама признавала да не уме да кува.
Лењинова мајка је на крају крајева продала породично имање и земљу коју је купила од уштеђевине мужа пре свега да би подмирила дугове. Преостали новац је ставила у банку па се претпоставља да је породица живела од процената. О свом финансијском стању Лењин је писао мајци у скоро сваком писму.
Лењин и Крупска
Global Look PressУ Лењиновом животу жене су играле главну улогу, док му дружење са мушкарцима није ишло. „Сви другови су знали да је Лењин посебан и мало ћакнут“, говорио је историчар, врсни познавалац Лењинове биографије Лав Данилкин. „Може се слободно рећи да Лењин и није имао пријатеље“, резимира он.
Једина његова животна сапутница била је Крупска. Упознали су се на тајном састанку, где су се марксисти сладили палачинкама и чајем. Отад је Лењин сваке недеље долазио код Надежде на ручак, мада је посећивао и друге жене.
Лењин и Крупска су се венчали кад је он протеран у Сибир, а она добровољно кренула с њим. Али из њених писама можемо закључити да у њиховом интимном животу није сијало сунце: „Увече нисмо знали како да убијемо време. Нисмо хтели да остајемо у хладној и неудобној соби и ишли смо у биоскоп и позориште“.
Међутим, након Сибира Крупска је Лењину постала још ближа. Иако један од аутора сексуалне револуције, Лењин никада није признавао женско право на сексуалне потребе. Једном је чак изјавио да жене не могу да рачунају на сексуалну слободу јер немају довољно „дубока и разноврсна знања на ту тему“.
То му истина није сметало да у Паризу нађе љубавницу Инесу Арманд, али није ни помишљао да остави Крупску, своју, како је говорио, главну жену. Две жене су нашле заједнички језик и ускоро је почео живот утроје. Не отворено, наравно. Другови марксисти су само приметили како је ова тројка лако прешла са „ви“ на „ти“, што је за Лењина био веома редак случај.
Инеса Арманд
Бољшевички лидер је живео само три године дуже од Инесе. После његове смрти 1924. Крупска је тражила да њен супруг буде сахрањен заједно са прахом Арманд. Предлог је, сви знамо зашто, одбачен.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
