„Павел Морозов се борио против непријатеља и учио друге како се то ради: пријавио је властима рођеног оца!“ То је стих познатог совјетског песника 30-их година. Написане су и друге песме, књиге, биографије, снимљени филмови, чак је и опера компонована.
Споменици Павлику Морозову су стајали по читавом Совјетском Савезу. Стаљин је желео један и поред самог Кремља. Морозова су звали совјетским пиониром број 1, претворили га у култну личност. Али зашто је он био тако важан властима?
Идеалан пример лојалности
Избодена тела тринаестогодишњег Павла и његовог осмогодишњег брата Фјодора пронађена су у шуми поред уралског села Герасимовка 1932. године. Власти су објасниле то као освету, јер млади комуниста Павлик се у време колективизације тобоже борио против кулака у свом селу. И није поштедео ни рођеног оца.
Саиков/Sputnik
Према званичној верзији Павлик је пријавио властима оца, сеоског старешину за скривање жита и другу врсту самовоље. Отац Трофим је осуђен на 10 година робије, а Павликови рођаци с очеве стране су затим убили дечаке.
Издајица број 1?
Након Горбачовљеве перестројке део руског друштва је био слободан да другачије оцени Павлов поступак. Херој је одједном постао издајник. Писац Јуриј Дружњиков је напустио СССР и слободно издао књигу под насловом „Издајица број 1“ у којој је Павлик описан као личност испраног мозга која је била у стању да за Стаљина пошаље на робију и чланове своје породице. Штавише, писац сматра да су дечаке због већег друштвеног одјека ликвидирали сами агенти НКВД.
Валериј Христофоров/TASS
Ова књига нешто касније није издржала критику, али је послужила као окидач и совјетски медији гладни сензација доконо су разглабали случај и измишљали нове теорије. Појавиле су се и нове песме о Морозову. Рок група „Крематориј“ је опевала Павла као демона који прати Русију из епохе у епоху. Ускоро су почели да падају споменици Павлику Морозову.
Постхумне репресије
Неочекивана и нагла демонизација личности Павлика шокирала је многе, посебно оне који су га лично познавали. Отворена писма његове прве учитељице Ларисе Исакове и брата Алексеја објављена су у новинама.
„Зашто је мој ученик проглашен издајицом и како је постао мета постхумне репресије“, пита се Исакова, описујући у детаљима живот Павлика, његове мајке и браће поред бездушног оца пијанице, који је тукао све редом, није се о њима бринуо и живео је са другом женом, и објашњавајући да је Павликова пријава чиста фикција. Оцу је суђено због самовоље на државном положају, а Павлик је на суду само подржао сведочење његове мајке према којој је отац био неправедан. Сем тога, Трофим је осуђен на робију и по закону Павлик је као најстарији мушкарац у кући постао власник земље. Рођаци су зато и одлучили да га се ослободе.
Анатолиј Грахов/TASS
Нема оправдања за Павликове убице
Колико год то чудно звучало, државно тужилаштво је пре 20 година тражило да се Павлове убице оправдају (погубљени брат од стрица и деда и баба који нису преживели затворску казну). Захтев је одбијен. Али ако погледамо шта све пише савремена руска штампа о дечаку који је двапут постао жртва политичке пропаганде, долазимо до закључка да су мишљења још увек подељена.