Пет чињеница о Александру Солжењицину који би данас напунио 100 година

11. децембра 2018. навршило се 100 година од рођења Александра Солжењицина. Његову биографију и књижевна дела је важно знати ако желите да боље разумете Русију и њену историју.

1. Страствени присталица комунистичке идеологије који је критиковао совјетску власт

Солжењицин је ухапшен 1945. још као црвеноармејац због писама које је писао са фронта свом пријатељу. Био је присталица Лењинових идеја и критиковао Стаљина који је, по његовом мишљењу, издао социјалистичку идеологију. Солжењицин је био опасан за власти и осуђен на осам година робије. 

2. Преживео је Гулаг и ризиковао да напише књигу о свему што је тамо видео 

Прву годину затворске казне провео је на принудним грађевинским радовима у Москви. Затим је као талентовани математичар две године радио у такозваној шарашки – лабораторији за осуђене научнике. Али након конфликта са чуварима премештен је на север Казахстана, у један од најозлоглашенијих затвора Гулага.

Тако је и скупио градиво за велико тротомно дело које ће написати касније „Архипелаг Гулаг“. Ослобођен је 1953, али без дозволе да напусти територију Казахстана. 

3. Преживео је атентат 

Након Стаљинове смрти и рушења његовог култа личности, Солжењицину је дозвољено да се врати у централну Русију. Рехабилитован је 1957. Његов роман „Један дан Ивана Денисовича“ је објављен у књижевном часопису и шокирао је како домаћу тако и страну публику. 

Уследила су и друга ништа мање антисовјетска дела и КГБ је наставио притисак на писца. 1965. је конфискован његов архив, а доласком Брежњева на власт забрањено је објављивање Солжењицинових књига. Међутим у свету је био већ добро познат и 1970. године добија Нобелову награду за књижевност. Агенти КГБ су му саветовали да напусти државу, али он је одбио.

Toком једног путовања у Новочеркаск ушприцан му је отров. „Сам убод нисам осетио али средином дана кожа на левој страни тела је почела да ме боли. Увече је постало горе, велика опекотина. Ујутру је било страшно: леви кук, стомак, леђа“, присећао се Солжењицин. Мучења су трајала три месеца. Медицинска истраживања су касније показала да је писац добио велико дозу отрова рицин и само срећом преживео. 

4. Био је један од малобројних дисидената који на Западу није говорио оно што су тамо желели да чују

Власти СССР-а су ипак депортовале писца 1974, а његову породицу су пустили из земље кроз месец дана. Солжењицини су се настанили у Цириху. Писац је наставио своје антисовјетске активности али није желео ни да угађа такозваним либералним западним медијима. Подржао је Франков диктаторски режим и критиковао своје сународнике дисиденте који су бежали или били као он протерани из СССР-а. Заслужио је презрење западних медија, преселио се у Вермонт (САД) и живео повучено. 

Солжењицини у Вермонту

5. Није престао да критикује руске власти 

Солжењицину је враћено совјетско држављанство 1990, а многа његова дела су поново слободно штампана у отаџбини. 1992. је имао дуг телефонски разговор са Борисом Јељцином на захтев руског председника, а 1994. писац се вратио у Русију, одржао говор у Државној думи и добио стан и викендицу у Москви. Свеједно 1998. одбио је орден Светог апостола Андреја Првозваног, рекавши да не може да прими награду „од врховних власти које су довеле Русију до тако катастрофалног стања“.

Када је Путин постао председник Русије Солжењицин је пристао на неке мање награде, попут Државне награде Руске Федерације, али до краја живота је остао скептичан према властима.

Споменик Солжењицину у Москви, 11.12.2018.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“