Жене осуђене на смрт у СССР-у после 1945: Нацистички џелат, радница у кантини и серијски убица

Совјетске власти су од 1919. до 1991. званично погубили 35 жена. Од тога су 32 осуђене на смрт због својих убеђења, вере, порекла или односа према репресираним људима. Само су три жене заиста заслужиле тако тешку казну.

Антонина Макарова, нацистички џелат

Антонина Гинзбург (Макарова), 1979.

Public Domain

За овом монструозном Рускињом трагало се дугих 30 година. Она је као сарадник нацистичког окупатора погубила хиљаде својих сународника.

Антонина Парфјонова је имала 21 годину када се на почетку Другог светског рата пријавила да иде на фронт као медицинска сестра. Нашла се на окупираној територији када су Немци заузели град Локот. Заклела се нацистима на верност јер ју је обузео страх, а и видела је да сарадници окупатора живе много боље. Камински, управник такозване „Локотске републике“, дао јој је митраљез и наредио да она буде џелат, тј. да стреља руске заробљенике – партизане и чланове њихових породица. Нацисти нису хтели сами то да раде и зато су тај прљави посао поверили Антонини.

Парфјонова је из митраљеза побила око 1.500 људи. Носила је и одећу својих жртава. Обично је ноћу уочи погубљења улазила у ћелију да изабере одећу коју ће наредног дана скинути са мртвих. У слободно време је радила као проститутка за немачке официре. Тако је оболела од сифилиса, па је 1943. лежала у немачкој болници.

За то време је Црвена армија ослободила територију која је била под контролом „Локотске републике“. По изласку из болнице је лутала Европом и затим је доспела у логор у Кенигзбергу. Када су Совјети ослободили и тај град она је фалсификовала документа па је испало као да је служила у совјетском батаљону. Са тим исправама је враћена у армију. У кенигзбершкој болници се спријатељила са совјетским водником Виктором Гинзбургом. Након неколико дана се удала за њега и узела његово презиме. Виктор је пре тога остао потпуно сам када су нацисти и домаћи издајници (који су најчешће били егзекутори) побили целу његову породицу.

Људи који су преживели страхоте у Локоту саопштили су да је џелат можда још жив па се совјетска обавештајна служба дала у потрагу за њом. Три деценије нису могли да пронађу Антонину јер је променила презиме. Кад се преселила у Белорусију чак је третирана и као учесник Другог светског рата па је у том својству добила и нека признања, и фактички је била поштована. Њен муж ништа није знао и није могао претпоставити шта се дешавало пре сусрета са њом.

На крају су поједини преживели препознали Парфјонову. Она је приликом хапшења била прилично спокојна. Рекла је да је првих десет година сваког дана очекивала да ће је ухапсити, а затим се смирила. Њен муж је био врло љут због хапшења па је чак претио да ће писати Леониду Брежњеву. Међутим, кад су му агенти КГБ-а објаснили ко је била његова жена, Виктор Гинзбург је узео две своје ћерке и отишао у непознатом правцу. Макарова је 1978. осуђена на смрт, а погубљена је 1979. Занимљиво је да је управо та година у СССР-у проглашена годином жене. Ниједна жена није побила више људи од Макарове...

О нацистичком џелату Антонини Макаровој чак је и снимљена руска серија „Џелат“ („Палач“, 2014):

Берта Бороткина, преварант

Берта (Бела) Бороткина.

Скриншот из емисије „Совјетске мафије. Гвоздена Бела“/ ТВЦ

Како је могуће да радница у кантини буде осуђена на смрт? У Совјетском Савезу је све било могуће. Берта Бороткина је имала 57 година и била заслужна радница прехрамбене индустрије Совјетског Савеза када је осуђена на смрт.

Каријеру је почела као конобарица 1951, када је имала 34 године. Након 23 године се већ бавила подмићивањем администрације града Геленџика на југу Русије, и постала руководилац свих ресторана и кантина у Црноморском региону, где је била главна ривијера са најпознатијим одмаралиштима у целом Совјетском Савезу. Берта је била на челу огромне корумпиране организације која се заснивала на узимању мита. Новац се зарађивао на све могуће начине: разблаживањем павлаке водом и коњака чајем, додавањем хлеба у млевено месо, итд. Када се све узме у обзир, посао је доносио хиљаде и хиљаде рубаља. Када су високи државни функционери долазили у одмаралишта и санаторијуме, „Гвоздена Бела“, како су је звали вршњаци, све је чинила како би им боравак био што пријатнији.

Приликом претреса њене куће полиција је пронашла огормне количине злата, новца и драгоцености. Суђењем Бели Бороткиној покренут је такозвани „случај Сочи-Краснодар“ у коме је раскринкана велика корупција у овом региону. Случај је крунисан смењивањем Сергеја Медунова, високог партијског функционера који је био на врху корупционашке пирамиде. Совјетски новинари кажу да је Бороткина осуђена на смрт пре свега зато што је била упућена у многе ствари и познавала превише важних личности те је могла утицати на каријеру многих партијских функционера.

Тамара Ивањутина, серијски убица

Тамара Ивањутина

Скриншот из емисије „Истрагу водили“ са Леонидом Каневским/НТВ

У марту 1987. године неколико ђака у Кијеву је завршило у болници са симптомима тровања храном. Четири ђака су умрла, а преживелима је почела да опада коса. Сви они су ручали у ђачкој трпезарији. Приликом претреса стана Тамаре Ивањутине (помоћне раднице у ђачкој кухињи) пронађен је суд са раствором Клеричи. То је течност без мириса која садржи токсични метал талијум. Он се користи у геологији, али је исто тако и врло опасан отров. Ивањутина је признала да је она отровала децу „јер нису послушали њено наређење да поставе столице на своје место“. Али, то је био тек почетак.

Истрага је показала да су Ивањутина, њена сестра и њени родитељи помоћу талијума тровали људе који им се нису допадали. Ивањутина је отров набавила преко пријатељице која је радила на геолошком институту.

Тамара је још као дете научена да се успех у животу искључиво мери материјалним стварима. Отровала је свог првог мужа и наследила његов стан у Кијеву, а затим је отровала родитеље свог другог мужа. И њена сестра је такође отровала свог мужа. Њихови стари родитељи су талијумом отровали комшију (јер је пуштао телевизор да ради сувише гласно) и једног рођака. Све у свему, ова породица је отровала преко 40 људи, од тога 13 са леталним исходом.

На суду је Ивањутина негирала кривицу. Психијатри су закључили да је урачунљива и одговорна за своје поступке. Осуђена је на смрт и погубљена. Родитељи су јој умрли у затвору. Не зна се шта је било са њеном сестром после хапшења. Тамара се пред смрт није покајала за почињена убиства. „Васпитање ми то не дозвољава“, рекла је она.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!