Најдражи трофеји Другог светског рата: Шта су Руси и Немци најрадије узимали од убијеног непријатеља

Шта су узимали Немци?

И на једној и на другој страни линије фронта највише се ценила непријатељска опрема.

Немачки војници су пре свега са палих руских војника скидали совјетске шлемове СШ-39 и СШ-40. Они су били знатно тежи од немачких, али су боље штитили главу од гелера и метака испаљених из аутомата које су и Руси и Немци доста користили у борбеним дејствима.

Совјетски шлемови су посебно постали цењени у немачкој војсци пред крај рата, када је немачка индустрија ослабила услед недостатка ресурса па су немачки шлемови постали још тањи.

Руска зима је за Немце такође била велики проблем, те су зато војници Вермахта са палих руских војника скидали зимске капуте и капе „ушанке“, не би ли се боље угрејали.

У почетној фази рата Немцима је најдражи трофеј била полуаутоматска пушка Токарева, тада најновије совјетско полуаутоматско оружје које је војска добила само две године пре нацистичког напада на СССР.

Приликом опсаде Брестске тврђаве у првим данима рата немачка пешадија није могла да приђе тврђави довољно близу како би могла користити немачке аутомате, све док браниоцима није нестало муниције. Добро увежбани војник из пушке Токарева (ако су јој магацини унапред напуњени) могао је у минути испалити 25 метака калибра 7,62х54 мм (они су пробијали зид од цигле на растојању од 100 метара).

Чим су се докопали првих пушака Токарева, нацисти су их одмах послали директно у Немачку где је на основу руског модела направљена немачка полуаутоматска пушка G.41. Па ипак, било је потребно две године да се ово оружје усаврши и да се реше сви технички проблеми, тако да је немачка војна индустрија тек 1943. коначно направила пушку G.43 којом се чак и данас хвале колекционари.

Напоредо са пушком Токарева међу војницима Вермахта такође је био популаран и совјетски аутомат Шпагина калибра 7,62х25 мм.

И овај трофеј су ратни заробљеници у немачким погонима прилагођавали муницији калибра 9x19 мм за модел MP-40 после чега је оружје враћано на фронт под називом Maschinenpistole 717.

Шта су узимали совјетски војници?

Од 1943. године у СССР-у су формиране „трофејне бригаде“, које су скупљале оружје побијених Немаца и слале их у базе за њихову даљу прераду или расподелу. Пре тога је скупљање „ратних трофеја“ било доста хаотично, тј. свако је узимао шта је стигао – и са својих и са непријатељских погинулих војника.

Совјетски војници су такође скупљали шлемове, нарочито неоштећене. Скупљали су и своје и непријатељске шлемове. За неоштећен совјетски шлем добијане су три рубље. Толико је коштала једна векна хлеба.

У скупљању трофеја приоритет је ипак имало непријатељско оружје и борбена техника. Неоштећена непријатељска техника је достављана совјетским јединицама, а оштећена или „уништена“ расклапана је на делове, и то на лицу места уколико је постојала могућност, или је транспортована у фабричке погоне. Ретко који немачки тенк или оклопни транспортер није био оштећен, и он је коришћен на полигонима за тестирање оружја и муниције коју је требало слати на фронт.

Исто тако се поступало и са другим врстама оружја. Топови су после прегледа коришћени за производњу сопственог оружја (уколико нису били исправни) или су транспортовани у складишта и фабрике да служе за тестирање.

Касније, када се трофејно оружје нагомилало, Совјетски Савез је један део тог оружја поклонио, а други продао лојалним властима у земљама Африке, Азије и Јужне Америке током Хладног рата који је вођен за сфере утицаја у свету.