На периферији Калињина (Твер) који је био под немачком окупацијом 17. октобра 1941. године појавила се 21. совјетска тенковска бригада. Тенкови су имали задатак да изврше продор у непријатељску позадину, заобиђу град и стигну до совјетских трупа.
Током ове акције један тенк T-34, под командом водника Степана Горобеца изгубио је своју групу и остао сам. Због сметњи на радио-везама посада тенка није знала да је њихова бригада заустављена нападом из ваздуха и да се Горобец са посадом тенка потпуно сам приближавао непријатељским положајима.
Степанов тенк је најпре уништио колону немачких војника на мотоциклима на коју је наишао, а затим се појавио на немачком аеродрому. Немци су били запањени дрскошћу совјетског тенка и као омађијани су посматрали како T-34 уништава два авиона Junkers 87 и резерве горива, а затим одлази у правцу Калињина.
Тада је командир посаде схватио да је његов тенк усамљен и да неће бити никакве подршке других тенкова. Да би стигао до својих трупа он је усмерио Т-34 право кроз центар града где је било много Немаца и под тешком паљбом је успут растурио једно артиљеријско оруђе и ударио други непријатељски тенк.
Најзад је Т-34 у пламену са много рупа од непријатељских пројектила и поломљеним топом стигао на положаје зачуђених совјетских војника, који су дочекали посаду као праве хероје.
Било је врло хладно у зиму 1942. када се Т-34 на челу са капетаном Гаврилом Половчењом заглавио у реци близу града Адреапоља. Посада је чекала да стигне помоћ, али су Немци открили тенк.
Половчења је наредио посади да нико не шушне и да буде потпуна тишина, мада је то било веома тешко на мразу, у потпуно замрзнутом тенку Т-34.
Немци нису успели да отворе поклопац, па су помислили да је тенк напуштен и извукли су га из воде, да би га 15. јануара транспортовали у Адреапољ, док је посада унутра и даље ћутала и седела тихо без икаквог шума.
Тако је протекла ноћ, а у 5 сати ујутру совјетски тенк је кренуо у пробој. Кретао се градским улицама, отварао паљбу и уништавао успаниченог и дезорјентисаног непријатеља. Тенк је успео да се докопа положаја совјетских трупа, а успут је ликвидирао преко 20 немачких војника, уништио 30 војних камиона и возила и 10 артиљеријских оруђа.
Штавише, Немци су били толико запањени да нису могли пружити одговарајући отпор совјетским трупама које су кренуле у офазиву и истога дана лако ослободиле Адреапољ.
У децембру 1943. године совјетска армија је ослобађала североисточни део земље. Током ове операције један тенк Т-34 под командом поручника Степана Ткаченка заглавио се у полузамрзнутој мочвари недалеко од Пскова.
Чланови посаде су били тешко рањени или побијени, остао је само радиотелеграфиста Виктор Чернишенко. Током ноћи му се придружио Алексеј Соколов који је управљао другим тенком. Он је успео да са совјетских положаја неприметно прође кроз мочвару и стигне до заглављеног тенка. Међутим, ни његови покушаји да извуче тенк нису уродили плодом.
Чернишенко и Соколов су одлучили да не напуштају Т-34. Тринаест дана су пружали отпор упорним нападима немачке пешадије. Имали су само неколико конзерви меса, мало шећера, нешто сувог кекса, а пили су воду која је из мочваре продрла у тенк.
Потпуно промрзли, гладни и неиспавани, Чернишенко и Соколов су пружали отпор непрекидним нападима немачких војника све док совјетске трупе 30. децембра нису пробиле непријатељски обруч и стигле до усамљеног тенка Т-34.
Алексеј Соколов је сутрадан подлегао ранама, а Чернишенко је успео да преживи, али су му нажалост, обе ноге ампутиране.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
