17 главних градова у које је ушла руска војска

Ово је списак страних престоница које још увек памте руску војску (негде звану, а негде незвану). Руски и совјетски градови нису на списку.

1. Стокхолм (1743)

Шведска и Русија су у 18. веку много пута ратовале једна против друге, али је био и случај када су руски војници ушли у главни град Шведске, а становништво их дочекало раширених руку. Шведској је претила опасност од данске инвазије, а шведски сељаци су подизали бунтове, тако да су се власти обратиле бившем непријатељу и замолиле Русију да гарантује безбедност Стокхолма. Око 12.000 руских војника ушло је у шведску престоницу у новембру 1743. године. Руси су остали тамо до лета наредне године.

2. Берлин (1760, 1945)

Када је руска армија први пут ушла у Берлин, овај град је тада био престоница Пруске, а Пруска је била непријатељ Русије у Седмогодишњем рату (1756-1763). Док је пруски краљ Фридрих II ратовао против Аустрије у Шлезији руска армија је напала и заузела лоше заштићену престоницу. Није се у њој дуго задржала, али је мисија била успешна.

Други пут су руске трупе ушле у Берлин са далеко већим тријумфом. У једној од најкрвавијих борби у Другом светском рату (80.000 погинулих совјетских војника) Црвена армија је заузела главни град Трећег рајха и тако закуцала последњи ексер у мртвачки сандук нацистичке Немачке.

3. Рим (1799)

Наполеон Бонапарта је 1796. и 1797. контролисао Италију, што је била непосредна опасност за остали део Европе. Русија је реаговала организовањем италијанске и швајцарске експедиције у којој је војсковођа Александар Суворов напао Французе. Током експедиције је поручник Петар Балабин неочекивано из Напуља кренуо према Риму са 800 војника и приморао француски гарнизон на повлачење. Руси су се „ширили“ по Риму неколико недеља.

4. Амстердам (1813)

Када је Наполеон изгубио рат против Русије 1812. године, његова позадина је притерана уза зид. Коалиција је победила завојевача и европски градови са Наполеоновом заставом су падали један за другим, укључујући бивше и будуће престонице независних држава. Једна од њих је био Амстердам. Руски генерал Александар фон Бенкендорф је у децембру 1813. ослободио овај град, подржао холандски устанак и топло дочекао принца Вилијема II који се вратио из изгнанства.

5. Париз (1814)

У марту 1814. коалиција је коначно заузела Наполеонову сопствену престоницу. Руски император Александар I одиграо је одлучујућу улогу у заузимању Париза. Он је осмислио план према коме је Наполеонова пажња била усмерена на југ Француске, где се борила против незнатних снага, док је главнина била усредсређена на Париз. После жестоког окршаја генерал Огист Мармон се предао, Париз је пао, а Наполеон се одрекао престола.

6. Истанбул (1833)

И Османлијско царство се, као и Шведска, обратило Русији за помоћ без обзира на раније конфликте са овом земљом. Москва се одазвала. Мухамед Али Египатски, који је устао против султана, имао је 1833. године прилику да нападне Истанбул и сруши империју. Међутим, руска флота је у фебруару 1833. упловила у Босфор и остала тамо пет месеци. Мухамед Али је одустао од плана не желећи да ратује против Русије.

7. Пекинг (1900)

У Кинеској империји је 1900. године после Боксерског устанка завладао хаос и зато су се умешале моћне стране силе – Русија, Велика Британија, Француска, Немачка, Јапан, САД и Аустроугарска. Ове земље су заједничким снагама победиле кинеску армију, ушле у Пекинг и склопиле неколико једностраних споразума. Не може се рећи да је то био галантан гест. „За месец дана цивилизовани савезници су опустошили град као што су то пре много векова учинили Монголи“, написао је један руски дописник.

8. Техеран (1941)

Ова епизода Другог светског рата није привукла велику пажњу, али је ипак била важна. Наиме, требало је спречити Иран да се придружи силама Осовине и зато су СССР и Велика Британија одлучиле да преузму контролу над овом земљом и приморају пронемачки настројеног шаха да се повуче са власти. Британци и њихови савезници су напали Иран са југа, а Црвена армија са севера. Тако је Техеран опкољен, шах је протеран, а Иран је до краја рата био под непосредном контролом савезника. У Техерану је 1943. одржана конференција савезничких лидера.

9. Букурешт (1944)

Совјети су 1944. на Источном фронту преокренули ток Другог светског рата, ослободили се од нациста и кренули у ослобађање Источне Европе. Једна од првих земаља у коју су ушли била је Румунија чији је лидер Јон Антонеску од 1940. до 1944. био на Хитлеровој страни. Антонескуов режим није дуго опстао и Румунија је после преврата променила страну у рату. Совјетске трупе су извршиле офанзиву на Букурешт у августу 1944. године.

10. Софија (1944)

Бугараска је такође била принуђена да ступи у савез са Хитлером, али никада није ратовала против СССР-а (за разлику од Румуније и Мађарске). Чим се Црвена армија приближила Бугари су брзо збацили своју пронацистичку владу и нови премијер је објавио рат Немачкој, па је Црвена армија мирно ушла у Софију 16. септембра 1944.

11. Београд (1944)

Окупирани Београд су Немци користили као центар војне команде. Жестоко су се борили за контролу над Балканом, али су црвеноармејци и југословенски партизани ослободили град 20. октобра 1944.

12. Будимпешта (1945, 1956)

Будимпешта је третирана као један од најважнијих градова сила Осовине и зато је Хитлер чак окупирао Мађарску како би спречио промену стране у рату услед приближавања Црвене армије. Битка код Будимпеште је била веома тешка. Трајала је три месеца (од октобра до фебруара 1945). Црвена армија је изгубила око 80.000 војника, али је ипак победила, заузела град и ослободила око 70.000 затвореника будимпештанског гета.

Други улазак Совјета у Будимпешту није био праћен толиким јунаштвом. Када су се грађани Мађарске успротивили просовјетским властима Москва је послала трупе да угуше устанак. Окршај је трајао од 23. октобра до 9. новембра 1956. године. Погинуло је 669 совјетских војника и 2.500 Мађара.

13. Братислава (1945)

Совјетске трупе су наставиле свој победоносни пут на запад преко Европе, а нацистичка Немачка је била под све већим притиском. Црвена армија је 4. априла ослободила Братиславу, престоницу будуће независне државе. Словаци су са радошћу дочекали улазак совјетских војника у град.

14. Беч (1945)

Немачка је 1938. године анектирала престоницу Аустрије. То је био кључни град Хитлерове империје и један од последњих који је пао 1945. После двонедељних борби Совјети су 13. априла ослободили град од нациста, заузели важан индустријски рејон и спремали се за финалну офанзиву на Берлин. Аустрија се одмах после рата изборила за своју независност.

15. Праг (1945, 1968)

Другог маја 1945. Берлин је пао, а неколико дана раније, 30. маја, Хитлер је извршио самоубиство. Праг је био једино жариште отпора и последња препрека која је СССР одвајала од победе у Европи. Совјетске трупе су од 6. до 11. маја јуришале на град, а Немци су се борили и против њих и против чешких устаника који су се успротивили нацизму. Падом Прага рат у Европи је најзад окончан.

Двадесет три године касније совјетске трупе су поново ушле у Праг не дозволивши Чесима да промене своју политику и приморавши их да се придржавају социјализма. Заједно са савезницама из Варшавског блока (Мађарском и Бугарском) Совјетски Савез је послао трупе да контролишу суверенитет Чехословачке. Тако су демократске реформе одложене за следећих 20 година.

16. Пјонгјанг (1945)

Три месеца после победе над Немачком СССР је 8. августа 1945. објавио рат Јапану и брзо збрисао Квантунску армију са континента. Совјети су 20. августа ослободили корејски град Пјонгјанг који ће убрзо затим постати престоница просовјетске Северне Кореје. Корејци нису имали независност од 1910. године и дочекали су Црвену армију раширених руку. Тада нису могли ни претпоставити да проблеми Кореје тиме нису решени, да ће доћи до поделе Севера и Југа и крвавог Корејског рата.

17. Кабул (1979)

У Авганистану је 1979. било доста нереда. Побуњеници су контролисали већину територије ове земље, стално је долазило до преврата који су уништили владајућу просовјетску партију и колале су гласине да авганистански лидер може прећи на страну САД. Одлука о слању трупа је била тешка, а испоставило се да није била ни добра. Учешће СССР-а у Авганистанском рату животима је платило 15.000 совјетских војника, а просовјетска влада у Авганистану пала је убрзо после повлачења совјетских трупа 1989. године.