Како је један совјетски физичар освојио Хималаје и постао легенда алпинизма

Владимир Башкиров, 1973, Кавказ

Лична архива

Када се млади Владимир Башкиров учланио у студентски планинарски клуб, није ни слутио да ће постати један од неколико алпиниста коју освојили све највише врхове Совјетског Савеза. Чак и на Монт Еверест се попео два пута.

Планинарење је у Совјетском Савезу било невероватно популарно. Како је познати руски бард Владимир Висоцки рекао у једној од својих песама: „Лепше од планина могу бити само планине на које се још нисте попели.”

60-их година, након што је Јуриј Гагарин летео у свемир, читав Совјетски Савез је био у сањалачком расположењу. И док истраживање свемира није било свима доступно, освајање планинских врхова било је знатно приступачније. Осим тога, планине су савршено место за сањаре.

„Ја сам одличан пењач”

Владимир Башкиров је био студент Московског института за физику и технологију, који је имао један од најбољих аматерских алпинистичких клубова у земљи. Чланови клуба свако лето су проводили у планинама. 1970. године Башкиров се вратио са планина Домбаја и припремао да се попне на Цеј, још један планински врх Кавказа.

На планинској стрмини

Пријатељи памте случај када је Башкиров први пут показао свој карактер. Тога дана сви су отишли у планине и само два човека су остала да дежурају у кампу. Изненада члан једне од екипа је дотрчао до кампа вичући да је једна инструкторка пала и исекла стомак на шиљак за лед. Није било никога ко би могао да јој крене у помоћ, јер двојица дежурних нису смели да напусте камп. Онда се, на срећу, појавио Башкиров и рекао да он жели да помогне. „Немам високо спортско звање, али сам одличан пењач”, рекао је. „Можете ме послати било где, ја ћу извршити сваки задатак.” И тако је девојка спасена.

Љубав према планинама

Његова будућа жена Наталија такође се бавила планинарењем пре него што су се упознали, али не на тако озбиљном нивоу. У лето 1983. њени пријатељи из Института за физику и технологију позвали су је да буде куварица на планинарској експедицији. Пристала је, ни сама не знајући зашто. „Можда је то била Судбина”, рекла је Наталија у једном интервјуу. Тада су се упознали.

Башкиров 1983.

Следеће године Наталија је, наравно, желела да иде у планине са Владимиром, али није било слободних места, чак ни за куварицу. Конкуренција за свако место била је сувише велика, тако да је на пролеће, пре почека сезоне, Наталија морала озбиљно да тренира. Отишла је на Крим и тако интензивно тренирала да је победила на такмичењима и тако зарадила право на место у тиму. „Планине вас повуку. Кад једном одете тамо, више не можете да живите без њих”, каже Наталија.

Наталија Башкирова

Понекад снажна привлачност коју неки људи осећају према планинама може да има озбиљне последице. Једног дана касних 70-их за време експедиције на врх Трапез на Кавказу, лоптаста муња је ударила у шатор у којем је спавао Башкиров. Један од чланова екипе је погинуо, а остали су одвезени у Москву са тешким опекотинама. Башкиров је у болници провео око годину дана: имао је упорне инфекције, проблеме му је задавала јетра и морао је прође озбиљне операције пресађивања коже. Лекари су му рекли да би могао да болује до краја живота и да сигурно неће моћи да се врати на планине. Међутим, чим је отпуштен из болнице, Башкиров се одмах попео на Памир.

Башкиров је добио титулу „Снежног леопарда”, која се додељује онима који су се попели на све највише врхове Совјетског Савеза. Од 1961. године до данас само око 665 планинара је у томе успело.

„Људи су га пратили”

Башкиров се пењао на врхове путевима којима људи пре њега нису ишли. „Привлачило га је непознато”, каже Наталија. Она свог мужа пореди са истраживачем Магеланом који је био први капетан који је опловио земљу.

Тренинзи спортског друштва Спартак

Код планинарења се углавном ради о самоуверености и спремности да се човек избори са тешким ситуацијама и да се не плаши да преузме одговорност за животе других људи. Башкиров је поседовао све ове квалитете у изобиљу. А осим тога, имао је још један тајни састојак: освајао је људе својим шармом и унутрашњом смиреношћу. Наталија се присећа да, када би њен муж рекао „да би било најбоље да се нешто уради на одређени начин”, нико није сумњао да је он у праву.

„Људе који су се са њим пењали покретала је његова жеља и енергија”, додаје она.

Само једанпут су се Наталија и Владимир заједно попели на планину. Био је то врх Ушба на Кавказу висок 4000 метара. „Када сам видела планину колена су почела да ми дрхте. Изгледала је као вертикалан блистави зид од леда”, сећа се Наталија. Био је то дуг и тежак успон, а на повратку њихову малу групу задесила је мећава, изгубили су пут и морали да се враћају буквално пипајући у мраку.

За освајање неких врхова било је потребно провести ноћ у врећи за спавање на самој литици.

Наталија и Владимир су се до тада већ добро познавали, живели су заједно већ осам година и имали децу, али она је ипак била изненађена колико се савршено он понашао. „Изгледао је као капетан брода који је задесила олуја и који је могао да потоне, али је учинио све што је потребно и није уопште био нервозан”, присећа се она.

Врхови Хималаја

Перестројка и 90-те године донели су економску кризу, тако да су планинарење и читава лета у планинама постали немогућ луксуз. Било је то тешко доба за Башкирова. Са друге стране, позитивно је било то што је сада могао да путује у иностранство и што је коначно имао прилику да оствари свој сан и попне се на Хималаје.

Први успон на Хималаје остварио је 1991. године до врха Анапурна (8 091 метара), а 1993. године Владимир је одлучио да се попне на Монт Еверест. Пут је требало заказати неколико месеци унапред, а његова група је добила дозволу да се пење само западном, дужом и блажом страном. Тај пут је могао трајати веома дуго и коштао би много новца.

Међутим, у то доба чланица женске експедиције на Еверест изгубила је живот на планини и њени рођаци су добили дозволу за Башкирова да се попне на планину другим путем, јер је пристао да донесе њено тело. На крају тело ове жене са планине су спустили локални пастири, али захваљујући дозволи коју је добио Башкиров се коначно попео на Монт Еверест. Приликом силаска понестало му је кисеоника и био је на ивици снаге, али је неким чудом успео да стигне до подножја.

Башкиров на Хималајима

1994. године Башкиров је постао први руски планинар који је освојио врх Хималаја Ама Даблам (6 814 метара). Притом се такође први попео новим путем. 1995. године почео је да ради на Хималајима као водич. Током једне године, од маја 1996. до маја 1997. године, Башкиров се са различитим групама попео на пет врхова Хималаја виших од 8000 метара. То је, наравно, представљало велики напор за његово тело и не зна се са сигурношћу да ли је ико икада поновио овај Башкировљев подвиг.

Након што се други пут попео на Еверест, Владимирови клијенти, Индонежани, који никада раније у животу нису видели снег, позвали су га у Катманду да прославе свој успон. Он је тамо са њима провео две недеље и потпуно изгубио своју висинску аклиматизацију. Када се вратио, за три дана се попео до кампа, иако је овај успон обично трајао пет до седам дана. Следећег дана, не сачекавши да му се тело аклиматизује, кренуо је да освоји Лоце, преостали неосвојени врх од 8000 метара.

Чланови тима касније су рекли Наталији да се Владимир није осећао добро када је кренуо, а када су стигли на врх, стање му се веома погоршало. Спасилац који је стигао на лице места дао му је неисправну боцу са кисеоником. Док је силазио, Владимиру је срце стало. Било је то у мају 1997. године.

Иако је на Хималајима изгубила мужа и неколико блиских пријатеља, Наталија и даље одлази у планине. Као искусан водич, сваке године предводи трекинг групе и већ је обишла читав Непал.

Прочитајте такође! Освоји Стаљинов врх и умри: Тајанствена смрт совјетских алпиниста

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“