Русија за време Романових и Кина из доба династије Ћинг: Шта имају заједничко два пропала царства?

Лево: Портрет цара Ћианлонга у свечаној одећи. Династија Ћинг, владавина Ћианлонга (1736.–1796.) Десно: Портрет Павла Првог у одећи за крунисање

Лево: Портрет цара Ћианлонга у свечаној одећи. Династија Ћинг, владавина Ћианлонга (1736.–1796.) Десно: Портрет Павла Првог у одећи за крунисање

Музей Дворца Гугун/Ван Цзинь; Владимир Боровиковский/Государственный Русский Музей
Изненађујуће, али истинито: два велика и врло различита царства развијала су се по сличном сценарију и то у исто време. Занимљиво је и да су оба царства пропала у првој половини 20. века.

У музеју Московског Кремља отвара се изложба „Благо царске палате Забрањеног града: Процват Кине у 18. веку“. Московљани ће пре свега видети благо династије Ћинг: свечану одећу и потрете кинеских царева, њихове симболе власти и личне предмете, од накита до посуђа.

Судбина Кине, у време владавине династије Ћинг (17-20. века), умногоме се преклапа са судбином руске империје. Поглед на источног комшију помоћи ће нам да схватимо нашу историју. Дакле, шта је формирало ова два царства?

Лево: Царски престо. Династија Ћинг (1644–1912). Црвени лак, дрво; дуборез. Десно: Престо Павла Првог

Царства настала на рушевинама

Прву упадљиву сличност представља близина временских оквира у којима Романови и монарси династије Ћинг владају Русијом и Кином. Први владар династије Романов, Михаило Фјодорович, ступио је на престо 1613. године. Године 1644, тридесетак година касније, у Пекинг је, поразивши војску династије Минг, дошао млади цар Шун-хи, први владар из династије Ћинг. Владавина Романових и династије Ћинг престала је готово у исто време (1917. и 1912. године), а обе власти свргнуте су током револуције.

Лево: Свечана одећа цара. Династија Ћинг, владавина Ђијаћинга (1796.–1821.) Десно: Одећа са крунисања цара Александра Првог

Међутим, постоје и разлике. Монарси династије Ћинг били су странци у Кини: пореклом из Манџурије, они су у ствари освојили Кину, искористивши слабости и непопуларност династије Минг придобили су већину становништва на своју страну. С друге стране, Романови су у „Смутно време“  бранили царство од страних освајача – Швеђана и Пољака. Међутим, обе династије су изградиле своја царства на остатцима из прошлости: руско царство на Рјуриковичима, а кинеско на династији Минг. Много тога је требало обновити. 

Лево: Свечана одећа царице. Династија Ћинг, владавина Ћианлонга (1736.–1796.) Десно: Хаљина са крунисања (највјеројатније Јелисавете Петровне)

Реформатори и освајачи

У Русији, у улози човека који је донео промене, појављује се Петар Велики (владао је од 1682. до 1752. године). Управо је он објавио стварање царства (у то време Кина је с поносом имала тај статус још од 221. године пре н.е.) спроводећи радикалне реформе па је као резултат Северног рата (1700.-1721.) против Шведске претворио Русију у пуноправну европску силу.

Лево: Порука мирног пролећа, Ђузепе Кастиљоне. Династија Ћинг, владавина Ћианлонга (1736.–1796.) Десно: Избор Михаила Фјодоровича за руског цара 14. марта 1613. године.

У Кини су први цареви династије Ћинг такође настојали, колико год је то било могуће, да модернизују царство: тако је цар Кангси (владао од 1661. до 1722.) увео пореску реформу, ослободивши тако сељаке од додатног пореског угњетавања, што је довело до економског раста и демографске експлозије. Кинези су, као и Руси, морали да ратују против других европских земаља. Крајем 17. века Кинези су победили Холанђане који су окупирали Тајван.

Освајања династије Ћинг нису била ограничена на Тајван. Кинески монарси су максимално проширили границе царства покоривши Монголију, Xinjiang и Тибет. Романови су, у своје време, припојили нове територије руском царству. У периоду од 18. до 19. века под његовом контролом нашла се огромна територија од Пољске до Курилских острва и Аљаске.

На тај начин су се Русија Романових и Кина династије Ћинг већ у периоду од 17. до 18. века претвориле у центре моћи: власт руских и кинеских царева утицала је на судбину више милиона људи и огромних територија. Није изненађујуће да су се у то време путеви двају великих царстава укрстили, а то није прошло глатко.

Лево: Бодеж. Династија Ћинг (1644.–1911.) Десно: Бодеж. Златоуст. Крај 19. века. Државни историјски музеј, Москва.

Сукоби у Сибиру

Камен спотицања за Русију и Кину су крајем 17. века постале земље у базену Амура, северно од Кине, где су активно продирали руски имигранти који су насељавали ненасељене територије и градили прва утврђења. Династија Ћинг је била опрезна у вези с тим ширењем, кинески цареви су та подручја сматрила својим, упркос томе што тамо готово да није било кинеског становништва.

Лево: Баофу ваза. Династија Ћинг, владавина Ћианлонга (1736–1796) Десно: Врч. Мајолика, 18. век. Изложба

Након кратког рата 1680-их, Русија и Кина су 1689. године потписале Нерчински мировни споразум, који је био повољнији за Кину него за Русију. Руси су привремено одустали од планова за развој Амурске области и Далеког истока.

Процват

Династија Ћинг је у 18. веку успела да учврсти своју моћ и оствари привредни опоравак: Кина се самостално снабдевала свиме што јој је било потребно па је тако постала главна извозница текстила и порцулана. Цареви су се бринули о култури, обнављали књижевне споменике претходних раздобља и састављали речнике и енциклопедије.

Лево: Царски печат. Династија Ћинг, владавина  Ћианлонга (1736.–1796.) Жути агалматолит. Десно: Мали државни печат цара Николаја Првог (челик). Изложба

 С друге стране, Кина је остала аграрна земља, изолована од спољног света и лоше упозната с модерним изумима и пољопривредним системима.

Русија 18. века, у времену у коме је епоху дворских преврата заменио „просвећени апсолутизам“ Катарине Друге, била је, наравно, отворенија европска држава, међутим и у њој су на снази остали апсолутна моћ монарха и ослањање на аграрну економију. У обе земље су и даље постојале противречности између спољашњег сјаја и дубоких унутрашњих проблема, што је довело до тешких последица. Кина династије Ћинг се с њима сусрела раније и више претрпела.

Лево: Статуа Беле Таре. Династија Ћинг, владавина Ћианлонга (1736–1796) Десно: Свети Мандилион. 1677.

Пад

И Санкт-Петербург и Пекинг су се средином 19. века независно један од другог борили против западних сила и у тим ратовима изгубили. Русија је у Кримском рату (1853-1856) изгубила од алијансе коју су чинили Велика Британија, Француска и Османско Царство, док је Кина била немоћна пред Великом Британијом и Француском у „опијумским“ ратовима (од 1840-их до 1850-их), када су Европљани наметнули Кини низ споразума, претворивши је де факто у колонију Запада. Русија је искористила тренутак и убедила Кину да 1860. потпише Пекиншку конвенцију, према којој је добила права на Амурску област и Приморски крај.

Лево: Портрет цара Ћианлонга у свечаној одећи. Династија Ћинг, владавина Ћианлонга (1736.–1796.) Десно: Портрет Павла Првог у одећи за крунисање

Упркос поразу у Кримском рату, Руско царство је још шездесет година постојало релативно успешно. Кину династије Ћинг су, упркос покушајима да спроведе реформе и унапреди привреду, потресле катаклизме, народни устанци који су трајали деценијама, па је владавина последњих царева попримила прилично церемонијалан карактер, док су земљом владали странци.

Оба царства су 1910-их година престала да постоје као резултат револуција, Хсинхајске револуције 1912. године у Кини и Фебруарске револуције 1917. године у Русији. Династија Романов и кућа Ћинг су пали, а из хаоса у коме су завршиле Русија и Кина две земље су извели неки сасвим други људи.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“