Русија за време Романових и Кина из доба династије Ћинг: Шта имају заједничко два пропала царства?

У музеју Московског Кремља отвара се изложба „Благо царске палате Забрањеног града: Процват Кине у 18. веку“. Московљани ће пре свега видети благо династије Ћинг: свечану одећу и потрете кинеских царева, њихове симболе власти и личне предмете, од накита до посуђа.

Судбина Кине, у време владавине династије Ћинг (17-20. века), умногоме се преклапа са судбином руске империје. Поглед на источног комшију помоћи ће нам да схватимо нашу историју. Дакле, шта је формирало ова два царства?

Царства настала на рушевинама

Прву упадљиву сличност представља близина временских оквира у којима Романови и монарси династије Ћинг владају Русијом и Кином. Први владар династије Романов, Михаило Фјодорович, ступио је на престо 1613. године. Године 1644, тридесетак година касније, у Пекинг је, поразивши војску династије Минг, дошао млади цар Шун-хи, први владар из династије Ћинг. Владавина Романових и династије Ћинг престала је готово у исто време (1917. и 1912. године), а обе власти свргнуте су током револуције.

Међутим, постоје и разлике. Монарси династије Ћинг били су странци у Кини: пореклом из Манџурије, они су у ствари освојили Кину, искористивши слабости и непопуларност династије Минг придобили су већину становништва на своју страну. С друге стране, Романови су у „Смутно време“  бранили царство од страних освајача – Швеђана и Пољака. Међутим, обе династије су изградиле своја царства на остатцима из прошлости: руско царство на Рјуриковичима, а кинеско на династији Минг. Много тога је требало обновити. 

Реформатори и освајачи

У Русији, у улози човека који је донео промене, појављује се Петар Велики (владао је од 1682. до 1752. године). Управо је он објавио стварање царства (у то време Кина је с поносом имала тај статус још од 221. године пре н.е.) спроводећи радикалне реформе па је као резултат Северног рата (1700.-1721.) против Шведске претворио Русију у пуноправну европску силу.

У Кини су први цареви династије Ћинг такође настојали, колико год је то било могуће, да модернизују царство: тако је цар Кангси (владао од 1661. до 1722.) увео пореску реформу, ослободивши тако сељаке од додатног пореског угњетавања, што је довело до економског раста и демографске експлозије. Кинези су, као и Руси, морали да ратују против других европских земаља. Крајем 17. века Кинези су победили Холанђане који су окупирали Тајван.

Освајања династије Ћинг нису била ограничена на Тајван. Кинески монарси су максимално проширили границе царства покоривши Монголију, Xinjiang и Тибет. Романови су, у своје време, припојили нове територије руском царству. У периоду од 18. до 19. века под његовом контролом нашла се огромна територија од Пољске до Курилских острва и Аљаске.

На тај начин су се Русија Романових и Кина династије Ћинг већ у периоду од 17. до 18. века претвориле у центре моћи: власт руских и кинеских царева утицала је на судбину више милиона људи и огромних територија. Није изненађујуће да су се у то време путеви двају великих царстава укрстили, а то није прошло глатко.

Сукоби у Сибиру

Камен спотицања за Русију и Кину су крајем 17. века постале земље у базену Амура, северно од Кине, где су активно продирали руски имигранти који су насељавали ненасељене територије и градили прва утврђења. Династија Ћинг је била опрезна у вези с тим ширењем, кинески цареви су та подручја сматрила својим, упркос томе што тамо готово да није било кинеског становништва.

Након кратког рата 1680-их, Русија и Кина су 1689. године потписале Нерчински мировни споразум, који је био повољнији за Кину него за Русију. Руси су привремено одустали од планова за развој Амурске области и Далеког истока.

Процват

Династија Ћинг је у 18. веку успела да учврсти своју моћ и оствари привредни опоравак: Кина се самостално снабдевала свиме што јој је било потребно па је тако постала главна извозница текстила и порцулана. Цареви су се бринули о култури, обнављали књижевне споменике претходних раздобља и састављали речнике и енциклопедије.

 С друге стране, Кина је остала аграрна земља, изолована од спољног света и лоше упозната с модерним изумима и пољопривредним системима.

Русија 18. века, у времену у коме је епоху дворских преврата заменио „просвећени апсолутизам“ Катарине Друге, била је, наравно, отворенија европска држава, међутим и у њој су на снази остали апсолутна моћ монарха и ослањање на аграрну економију. У обе земље су и даље постојале противречности између спољашњег сјаја и дубоких унутрашњих проблема, што је довело до тешких последица. Кина династије Ћинг се с њима сусрела раније и више претрпела.

Пад

И Санкт-Петербург и Пекинг су се средином 19. века независно један од другог борили против западних сила и у тим ратовима изгубили. Русија је у Кримском рату (1853-1856) изгубила од алијансе коју су чинили Велика Британија, Француска и Османско Царство, док је Кина била немоћна пред Великом Британијом и Француском у „опијумским“ ратовима (од 1840-их до 1850-их), када су Европљани наметнули Кини низ споразума, претворивши је де факто у колонију Запада. Русија је искористила тренутак и убедила Кину да 1860. потпише Пекиншку конвенцију, према којој је добила права на Амурску област и Приморски крај.

Упркос поразу у Кримском рату, Руско царство је још шездесет година постојало релативно успешно. Кину династије Ћинг су, упркос покушајима да спроведе реформе и унапреди привреду, потресле катаклизме, народни устанци који су трајали деценијама, па је владавина последњих царева попримила прилично церемонијалан карактер, док су земљом владали странци.

Оба царства су 1910-их година престала да постоје као резултат револуција, Хсинхајске револуције 1912. године у Кини и Фебруарске револуције 1917. године у Русији. Династија Романов и кућа Ћинг су пали, а из хаоса у коме су завршиле Русија и Кина две земље су извели неки сасвим други људи.