Бацачем граната против колоне НАТО тенкова: Сећање на подвиг руског падобранца на аеродрому Слатина

Из личне архиве Алексеја Догадина
Падобранац Алексеј Догадин из 2. руског батаљона мировних снага је учесник чувеног усиљеног марша на Приштину у јуну 1999. Када су се аеродрому Слатина приближиле НАТО снаге двадесетогодишњи падобранац је са бацачем граната у рукама стао испред колоне британских тенкова. У ексклузивном интервјуу за Russia Beyond Догадин се присећа догађаја који су се одиграли пре 20 година.

„У Приштини су нас дочекали као руске ослободиоце 1945.“

У војсци сам од осамнаесте године. Наш батаљон је као део мисије СФОР-а био распоређен на територији Босне и Херцеговине крај насеља Симин Хан, поред Тузле. 11. јуна транспортери и камиони са 200 људи су кренули у правцу приштинског аеродрома.   

Кренули смо рано ујутру. Било је тешко видети бомбардовану земљу, мостови и путеви су били разрушени. Пут нас је водио кроз Београд, а мештани су свуда били усхићени нашим доласком. У Приштину смо ушли сред ноћи. Али без обзира на то, нико није спавао. Улице су биле пуне људи који су изашли да дочекају нашу колону. Све је то личило на документарне кадрове уласка црвеноармејаца 1945. у Београд. Читавим путем су нас пратили узвици „братска Русија“! Наши транспортери су били посути цвећем, и било је јасно да људи од нас очекују помоћ.

Сећам се и другог. Наилазили смо на колоне југословенске армије. Никада нећу заборавити израз oчајања на њиховим лицима. Били су жељни да бране своју отаџбину, али наредили су им да се повуку. И било је тешко гледати их, побеђена армија увек изгледа страшно тужно.

На сам аеродром смо стигли рано ујутро. Одмах смо заузели позиције. Контролисали смо читав аеродром. Поставили смо барикаде од онога што смо нашли, буради и противтенковских баријера. На територији аеродрома је била југословенска армија и материјала за барикаде смо имали довољно, то нам је било од велике помоћи. Практично сваки од нас је био професионални војник, људи који су били на ратиштима. Ја сам, рецимо, био сведок оружаног конфликта у Абхазији. Наши су војници били искусни, али свеједно, на рат је немогуће навићи се.

Наш је задатак био да заузмемо и задржимо аеродром. Говорили су нам да ће за мање од 24 сата долетети наши авиони са појачањем. Али небо је било затворено. Ми смо о томе сазнали тек касније од новинара, који су се тамо мували од првог дана. 

„Било је тешко видети да Србима треба помоћ, а ми не можемо да им помогнемо“ 

Мештани су покушавали да нам помогну. Остали су ми само у добром сећању. Помагали смо Србима да напусте окупирану територију. Лоше је било само то што нисмо били слободни да учинимо више за њих. Сваке ноћи су де овде де онде избијали пожари. Албанци су палили српске куће, а ми нисмо имали право да напустимо територију аеродрома. Британски КФОР ноћима није патролирао, а ујутро бисмо сазнали да је српско становништво поново терорисано. Било је тешко видети да људима треба помоћ, а ми не можемо да им помогнемо...

Практично читав аеродром је био бомбардован. Нетакнута је остала само писта и било је јасно да су је оставили да би је касније сами користили. Све су унапред испланирали.

Команда „не дозволити никоме да прође“ 

Био сам на стражи тог јутра са својим командиром. На путу се појавила британска тенковска колона. Ишли су право на нас, чинило се да не намеравају да прикоче. Прикочили су тек кад су нас угледали. Први тенк је успорио. Надали смо се да се више неће приближавати, покушали смо да успоставимо везу са њима. Имали смо конкретан задатак: не дозволити никоме да прође! Објављена је узбуна, војска је била на готовс, а ја и командир смо кренули ка тој колони. Схватали смо да не можемо ништа против тенка. Пришли смо, имао сам у рукама само бацач граната. Стајали смо неко време и гледали се: ја и командир с једне стране, тенк с друге. Британци су се повезали са својом командом. Мој командир се попео на тенк и покушао да им објасни да даље неће проћи, тражио је да разговара са старијим официром. У филму Петра Љубимова „Приштински марш“ речено је да је командир говорио на лошем енглеском. У суштини биле су то све саме руске псовке. Са стране је то изгледало комично, тим пре што су спутили поклопац кад је командир скочио на тенк. Али то је тако само са стране. Сада чак ни ја не могу да кажем колико је то трајало. Касније су ми другови рекли да се радило о само неколико минута, а мени се чинило да се време развукло. За уништење једног тенка морао бих да неколико пута опалим из бацача граната. А тенкова је била цела колона. Затим су се само мало повукли, а тенк који је ишао на чело је стао бочно. Тек тада смо се опустили. Схватили смо да је пао неки договор, а како су се одвијали преговори смо сазнали касније. Имали смо конкретан задатак и испунили смо га. 

Командант НАТО снага у Европи амерички генерал Весли Кларк је наредио британском генералу Мајклу Џексону да заузме аеродром пре Руса. 

Познати британски музичар Џејмс Блант који је 1999. командовао одредом падобранаца на Косову потврдио је да је Весли Кларк наредио да се аеродром очисти од руских снага. Блант је за ВВС изјавио да не би пуцао у Русе чак и под претњом војног трибунала. „Директно наређење Веслија Кларка је гласило да очистимо аеродром од Руса, он је користио за нас необичне изразе , попут 'уништити их'. За заузимање аеродрома је постојао политички разлог. Али практично последица свега би био напад на Русе. На крају крајева командант британских снага на Балкану Мајкл Џексон је изјавио да неће дозволити својим војницима да започну трећи светски рат.“

„Живот није филм. Било је сиво, ружно и страшно.“

„Балканску међу“ ћу обавезно погледати. Трејлер лепо изгледа, али мени је тешко да оценим „лепоте“ тих догађаја. Видео сам то у сивим бојама: било је ружно, страшно, ми смо испуњавали наше обавезе.

Замислите како је када вас је само 200 људи, до отаџбине има најмање 2000 км, и, како преносе вести, нико неће доћи да вам помогне. Да су тако одлучили, могли су да нас прегазе за 15 минута и нико никада не би сазнао да смо уопште били тамо.

Алексеј Догадин сада живи у свом родном Жељезногорску који се у совјетском периоду незванично називао „Атомград“ због производње плутонијума за војне потребе. Он је рудар као и његов отац и деда, има породицу. Награђен је медаљом Руске Федерације „За храброст“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“