Петар Велики (владао 1682 – 1725) је волео све што долази из Западне Европе, па и жене. Он није гајио никаква осећања према девојци из руског племићког рода Јевдокији Лопухиној са којом се оженио 1689. и заљубио се у Ану Мос, младу Немицу рођену у Москви у трговачкој породици.
Петар је толико био очаран Аном Мос да није ни обраћао пажњу на то да људи говоре да је она куртизана. Њихова веза је трајала од 1690. до 1704, а цар је за то време затворио своју венчану супругу у манастир. Петар је чак размишљао и да се ожени са Аном Мос, али спречиле су га приче да га вара. Умрла је 1714. од туберкулозе, а Петрова следећа пасија, будућа императорка Јекатерина I, такође није имала руско порекло, рођена је као Марта Хелена Скавронска у сиромашној породици можда пољске, можда литванске, донекле шведске или немачке крви.
Императорка Русије од 1730. до 1740. била је Петрова унука која је годинама претходно живела као удовица у Курландији (данас западна Летонија). Када је руског царство остало без мушког наследника, позвали су Ану да влада, а она је са собом довела свог миљеника и љубавника Ернеста Бирона који је читаву деценију био најмоћнији човек огромне империје. Тај период руске историје понекад се назива „Бироново доба“.
Бирон ипак није сам владао, већ је био Анин лојални саветник и помоћник у свему. Императорка је преминула 1740, а Бирон је протеран у Сибир. Јекатерина II му је касније дозволила да се врати у Курландију где је остао до краја живота.
Ћерка Петра I из брака са Јекатерином је отерала са двора Анине рођаке и присталице и владала од 1741. до 1762. Никада се није удавала и имала је много љубавника, али Алексеј Разумовски је био на првом месту. Он је био син обичног козака који је доспео на двор као хорски певач и постао Јелисаветин љубавник десет година пре него је она села на трон.
Када је Јелисавета стекла власт Разумовски је постао и кнез и маршал. Говорило се чак и да су се тајно венчали, али то није доказано. Живео је још 9 година после њене смрти.
Император који је владао само годину дана (1761 – 1762) је био у ужасним односима са венчаном супругом будућом императорком Јекатерином II. Зато и не чуди што је посвећивао пажњу другој жени.
„Јелисавета Воронцова има две сестре лепотице, али он је изабрао њу, толико ружну да јој не помаже ни добра фигура ни бела кожа. Ипак та девојка није глупа, и кад би јој се указала прилика, знала би како да је искористи“, писао је француски амбасадор Жан Луи Фавје. Ипак Петар је волео Јелисавету и све своје слободно време проводио са њом. Када је свргнут с престола Воронцова је протерана с двора.
О љубавницима Јекатерине Велике би могла да се напише посебна књига, а ми смо изабрали двојицу најпознатијих. Први је Григориј Орлов, лепи гроф који је овој немачкој принцези помогао да се ослободи супруга Петра Трећег и заузме трон.
Јекатерина је као и Јелисавета желела да се уда за свог миљеника, али је одустала од те идеје, јер народ је знао Орлова као једног од убица руског цара. Григориј је ипак уживао на двору, заслужио многе титуле, добио на поклон многа имања и купао се у новцу.
Ипак место Орлова у Јекатеринином срцу су заузели други људи. Један од њих је био Григориј Потемкин. Њихова љубавна веза није дуго трајала, али за Јекатерину Потемкин је био више од љубавника, он је био човек на коме се држала империја.
Потемкин је спровео реформу армије, успешно се борио против Турака, освојио Крим, развијао територију Молдавије... Слободно можемо рећи да је Потемкин најутицајнији миљеник на овој листи. Када је преминуо 1791. Јекатерина је била очајна и написала: „Ко може да замени таквог човека? Мој ученик, мод друг, може се рећи мој идол, кнез Потемкин је преминуо...“
Када је 1796. Павел I наследио трон па све до 1917, када је пала монархија, владали су само мушкарци и миљенице су биле жене које се нису мешале у политику. Павел се на пример, иако ожењен, заљубио у младу даму Ану Лопухину.
Њеном оцу је дао титулу кнеза, војним бродовима је давао имена у њену част и наредио да се дворац офарба у њену омиљену боју – гримизну. Ипак многи верију да је та Павлова љубав била платонска. Он се доживаљавао као витез, а Лопухина је била његова добра вила. 1800. године је благословио њено венчање са кнезом Гагарином, а већ догодине Павел је убијен.
Павлов син Александар (1801 – 1825) је имао више љубавница и само једна га је натерала да се „смири“. Веза са кнегињом Маријом Наришкином је почела док је он још био само наследник. Био је у хладним односима са супругом и Марија је 15 година била његова друга породица.
Неки историчари верују да су они имали заједничку децу, а други кажу да је цар био стерилан. Ипак, императорка Марија је била бесна када је на балу чула како се Наришкина хвали да је можда понела. „Као да ја не знам ко може бити отац“, написала је. Император и Наришкина су се растали 1813. године.
Супруга Николаја I Александра Фјодоровна је до 1832. године родила седморо деце и била толико исцрпљена да су јој доктори забранили близост са својим мужем. Случајно или не, неколико година раније Николај је својој жени поклонио дивно имање на селу. Александра је све више времена проводила тамо, док је цар (и многи људи у Санкт Петербургу су то знали) имао неколико љубавних излета са дамама из високог друштва и из дворских кругова.
Варвара Нелидова је била највољенија међу његовим љубавницама, а истовремено је била Александрина омиљена дворска дама. 1845. године царица је наредила Нелидовој да је прати на путу за Италију. Николај је оставио све обавезе и отишао заједно са њих две у Напуљ. Према легенди, њих троје су решили своје односе и вратили се заједно у Санкт Петербург. Љубавна веза Николаја и Нелидове трајала је све до његове смрти 1853. године.
Император Александар II био је скоро 30 година старији од своје вољене. Он је Каћу познавао још као малу девојчицу када је долазила у госте на имање његовог оца, а затим ју је срео у Летњем врту већ као 18-годишњу девојку и лудо се заљубио. Почеле су шетње и тајни сусрети, а 1878. године цар је довео кнегињицу у одаје Зимског дворца и од тада се нису растајали.
Супруга Александра II је умрла 1880. године, и само месец дана након тога цар се оженио Долгоруковом. Тада је она добила титулу најсветлије кнегиње Јурјевске. Исто то презиме добија и троје њене деце за које је Александар званично признао да су његова.
Породична идила није дуго трајала. Император је 1. марта 1881. године умро у дворцу на рукама своје младе жене од рана задобијених у терористичком бомбашком нападу. Долгорукова је са 33 године остала удовица и више се није удавала, мада је надживела Александра читавих 40 година.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
