Захваљујући револуционарним техничким решењима К-64 је могла да уништи било који морски циљ, док се она веома тешко или никако није могла уништити. Противподморничка торпеда тог времена једноставно ниси могла да допру до совјетске „Алфе“, како су ову подморницу кодификовали у НАТО савезу.
Главно оружје атомских подморница класе 705 „Лира“ су била њена торпеда, шест комада у њеном носном делу. „Лира“ је пројектована за операције лова на непријатељске подморнице, посебно за подводни 'dogfight'. У ваздухопловству се овакве борбене машине називају ловцима. У њеном пројектовању су учествовали врхунски совјетски специјалисти за хидродинамику, који су на крају свог напорног рада успели да створе правог подводног предатора. За њено пројектовање донета је и посебна одлука Већа министара који су дозволили да се у случају потребе може одступити од норми који су јасно утврђени стандардима у изградњи и пројектовању совјетских борбених пловила-преноси интернет портал РГ.
Захваљујући интеграцији изузетно снажно нуклеарног реактора као основног погона, али и јединственог дизајна, ове подморнице су под водом могле да развију чудовишну брзину од готово 76 км/час, као и да приликом избегавања противничких торпеда зароне до 450 метара дубине. Уређаји за енергетско обезбеђење су били веома компактни и лагани, а приликом изградње подморнице екипе стручњака су мајсторски решили веома комплексну фазу увезивања електро-инсталација помоћу сложених шема паковања различитих цеви и километарски дугачких каблова кроз доста скучену конструкцију пловила.
Подморница није била велика. Њен депласман је износио 3000 тона, док је бројност посаде по стандардима совјетске ратне морнарице била веома мала. Наиме, на подморници је служило 31 људи, од чега су 24 били официри.
Међутим, ово смањење је надокнађено значајном интеграцијом аутоматских система који су успешно одмењивали људску посаду. Наиме, К-64 је била прва подморница код које се појавио бојеви командо-информациони систем. Он је пратио све параметре који су били везани за услове непосредног окружења као и стање реактора, хидролокатор и системи са наоружањем су радили самостално, а механизована је чак и кухиња за припрему хране. Чланови посаде су били поштеђени давања дежурстава у посебним одељцима од којих је састављена подморница. Комплетне информације су се приказавиле на централном посту, који је био засићен великим бројем индикатора који су пратили све системе који су се налазили на подморници. Одељци су се обилазили периодично, а дежурна смена која је покривала комплетну функцију подморнице у редовним условима, састојала се од свега осам људи.
На подморницама класе „Лира“ се по први пут појавила и специјална капсула за спасавање посаде услед хаварије. Наравно, радило се о веома комплексном систему који је имао велики број техничких проблема, али је индикативно да за 20 година интензивне експлоатације ове подморнице, није погинуо нити један једини члан посаде. Упркос свој компликованости у опслуживању ове подморнице, скученом простору и „виолентом“ карактеру њеног погона, морнари су волели да служе на подморницама класе 705 „Лира“. Наиме, они су итекако добро знали да ће захваљујући „шампионским“ техничко-тактичким карактеристикама ове подморнице, они имати далеко већу шансу да избегну противнички напад и победе у евентуалној бици.
За ове подводне предаторе су развијени специјални пнеуматско-хидраулични торпедни апарати, који су обезбеђивали да подморница може да дејствује са било које дубине. Немагнетни корпус подморнице је прекривен специјалним материјалима, који су апсорбовали рефлексију акустичних таласа (сонар).Чак и приликом евентуалне детекције од стране сонара „Лира“ је захваљујући својој суперпокретљивости могла да избегне напад. Муњевитим продорима кроз морску дубину, енергично мењајући свој правац кретања, „Лира“ би се одједном појавила на потпуно другој страни од непријатеља, на кога би извршила поражавајући удар.