Колико je моћан био „совјетски НАТО”?

На Западу влада популарно мишљење да је Совјетски Савез увек био сурови агресор. Многи, међутим, заборављају да су западне силе биле те које су прве основале војни и политички савез НАТО 1949. године. Совјетски одговор уследио је тек шест година касније.

Совјетски Савез није реаговао на појаву НАТО-а све до 1955. године, када се Савезна  Република Немачка (СРН или Западна Немачка) прикључила алијанси. Било је то директно кршење Потсдамског споразума према којем је Немачка требало да остане разоружана. Западна Немачка је 9. маја званично постала чланица НАТО-а, а само пет дана касније, 14. маја, социјалистичке земље су потписале Споразум о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи, познат као Варшавски пакт. Тако је рођен „Совјетски НАТО”. 

Нову организацију чинили су Совјетски Савез, Немачка Демократска Република (НДР или Источна Немачка), Чехословачка, Бугарска, Румунија, Пољска, Мађарска и Албанија. Међутим, нема сумње о томе која је земља била војно најутицајнија. Свих пет врховних команданата трупа ове организације током читаве њене историје били су совјетски војни званичници, почев од маршала Ивана Коњева, кога је пратила слава из Другог светског рата.

Први озбиљан тест Варшавски пакт је доживео само годину дана после оснивања. 1956. година донела је велики антисовјетски устанак у Мађарској, који су подржавале западне тајне службе. 1. новембра нова мађарска влада објавила је иступање ове земље из Варшавског пакта. Совјетско руководство одлучило је да брзо реагује и угаси опасан пожар у срцу Европе.

Никита Хрушчов се хитно састао са савезницима из Источне Европе и саопштио им своју одлуку да интервенише. Током следећих недељу дана совјетске и мађарске трупе су, уз подршку безбедносних снага двеју земаља, угушиле сав отпор у Будимпешти и Мађарску вратиле у социјалистички савез.

1961. године Варшавски пакт је претрпео први ударац када се малена Албанија успротивила моћном Совјетском Савезу. Веома незадовољан дестаљинизацијом у СССР-у и отопљавањем односа између Совјетског Савеза и Југославије, албански вођа Енвер Хоџа је своју приврженост изразио Кини, чији су односи са СССР-ом постајали све хладнији. Разлаз између Совјетског Савеза и Албаније завршио се тиме што су албанске трупе дефакто престале да учествују у активностима организације почев од 1961. године. Седам година касније Албанија је и званично напустила источни блок.

Најозбиљнији изазов са којим се суочио Варшавски пакт било је такозвано Прашко пролеће 1968. године, период либерализације и кардиналних реформи у Чехословачкој, што је у Совјетском Савезу изазвало велику забринутост. За разлику од ситуације из 1956. године у Мађарској, овога пута Совјетски Савез је одлучио да не дејствује самостално, већ да у интервенцију укључи све чланице организације.

21. августа 1968. године чланице Варшавског пакта почињу Операцију Дунав. Њихове трупе улазе у Чехословачку и за неколико недеља гуше Прашко пролеће. Највећи део војске стигао је из СССР-а (170 000) и Пољске (40 000), док је НДР послао 15 000 војника, Мађарска 12 500, а Бугарска само нешто више од 2000 војника. Николае Чаушеску је отворено осудио интервенцију и румунске трупе нису учествовале у овој операцији.

Чланице Варшавског пакта су редовно одржавале војне вежбе, а највеће су биле Запад '81 са преко 100.000 војника и Штит '82 у оквиру којих су симулирани услови нуклеарног рата. 

Више од 80 одсто оружја армија Варшавског пакта је било совјетско оружје: од тенкова до борбених авион и средстава радиоелектронске борбе. Чехословачка је производила и наоружавала своје савезнике оклопним возилима. 

Такозвнана „Северна група“ Варшавског пакта (Источна Немачка, Пољска, Чехословачка) у непосредној близини потенцијалног непријатеља била је боље опремљена од „Јужне групе“ (Румуније, Мађарске, Бугарске). 

Снага тенковских јединица Варшавског пакта је била колосална: 53.000 совјетских и 12.000 - 15.000 тенкова у Источној Европи. Главне тенкове Т-54 и Т-55 наследили су Т-64 и Т-72. Непосредно пре распуштања Варшавског пакта, чланице су се наоружале најновијим тенковима Т-80. 

1977. године основан је Заједнички систем прикупљања података о противнику (СОУД), са првостепеним задатком спречавања „стране претње током Олимпијаде у Москви 1980“. 

Варшавски пакт је званично распуштен 1. јула 1991.