Генерал Делић: За 78 дана рата НАТО је уништио мање од 1% потенцијала Војске Југославије

Генерал Божидар Делић

Генерал Божидар Делић

лична архива
Прослављени српски генерал у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond поделио је своја сећања из времана НАТО агресије, открио који су успеси српске војске посебно интересовали НАТО генерале након рата, како је војска СРЈ успела да најсавременију НАТО борбену технику практично обезвреди, а подсетио се и руских добровољаца који су ратовали у његовим јединицама. Своје мишљење генерал Делић дао је и о Бесмртном пуку.

На подвиг који је Војска Југославије направила у одбрани земље 1999. године убрзо је након петооктобарских промена пала сенка. Подсећати се на херојски отпор НАТО пакту, који је у међувремену постао главни спонзор обојене револуције 5. октобра, дуже од деценије није било популарно.

Официри који су бранили и војнички успели да одбране земљу од неколико хиљада пута снажнијег непријатеља, полако су склањани из војне службе, на административне дужности и превремену пензију. Таква судбина је задесила и нашег саговорника, прослављеног српског генерала Божидара Делића, у време НАТО агресије команданта 549. моторизоване бригаде стациониране у Призрену. За заслуге у одбрани земље током 1998-99. ова јединица одликована је Орденом народног хероја.

Однос према браниоцима отаџбине почео је да се мења тек последњих година. Недавно је снимљен филм о подвигу бранилаца карауле Кошаре, а на његовој премијери имао сам част да лично упознам генерала Божидара Делића. „Пратим ја шта ти пишеш, посебно ми се допадају твоји текстови за Russia Beyond и теме везане за Русију“, рекао ми је генерал и са нескривеним задовољством прихватио да обавимо разговор. Већ следећег дана срели смо се у Скупштини Републике Србије.

Генерал Божидар Делић и дописник Russia Beyond Игор Дамјановић

Знали смо да је агресија неизбежна 

И.Д.: Какво је стање на Косову и Метохији било уочи НАТО агресије?

Б.Д.: Ми смо знали да ће до агресије доћи и да је то неизбежно, јер је агресија најављивана и 1998. године. Одређеним политичким попуштањима и маневрима агресија је одлагана. У октобру месецу те године на простор Косова и Метохије долази ОЕБС са задатком да оживи ОВК. Иако је било часних изузетака у тој мисији ОЕБС-а, њено руководство, Вилијем Вокер и представници Велике Британије и САД, свакодневно су боравили на територијама које су контролисале шиптарске терористичке банде. Београдски споразум, који је претходио доласку ове мисије приморао нас је да напустимо одређене стратешки важне тачке, одакле смо имали могућност да контролишемо територију Косова и Метохије.

Позиције које смо ми напустили одмах су преузимали ОВК терористи, иако то по споразуму није смело да се деси, а ОЕБС није испоштовао своју обавезу да то спречи. Почетком 1999. терористи интезивирају своја дејства на комуникације, позиције МУП-а и грађане, па смо ми били приморани да на то одговоримо. У марту месецу борбе су се водиле на већем делу територије Косова и Метохије. Када се 19. и 20. марта мисија ОЕБС-а повукла са наше територије у Скопље били смо свесни да до почетка бомбардовања одбројавање може да почне. Дан пред агресију, 23. марта у Скопље се повлаче и хуманитарне организације, оставивши пуне магацине хране. 

Још у фебруару месецу, приликом заузимања једне команде ОВК-а ми смо дошли у посед плана „Феникс“, који су разрадили Американци и који нам је тачно предочио са којим снагама и средствима креће напад из Албаније на нашу територију, после почетка бомбардовања из ваздуха. За нас је био драгоцен податак што су у плану биле наведене и снаге које се налазе иза наших леђа и које су требале да буду активиране када крене копнени напад. По подацима садржаним у овом плану, те снаге у нашој позадини планирано је било да броје од 12.000 до 15.000 људи. 

Тенк 549. моторизоване бригаде на борбеном задатку

Терористе у позадини смо поразили за 2 недеље 

И.Д.: У којој мери су јединице под Вашом командом биле спремне за НАТО агресију?

Б.Д.: Наш план је био да када прве бомбе падну ми на граници имамо утврђене снаге способне да одбију прве нападе са територије Албаније, док смо главнину наших снага усмерили на чишћење територија, одакле смо према плану „Феникс“ требали да очекујемо напад са леђа. Проценили смо, имајући у виду нашу обуку, да ће им за почетак копненог напада требати између 15 и месец дана. Генерал Кларк је годинама касније у књизи „Модерно ратовање“ написао да НАТО снаге пре половине новембра не би биле у стању да покрену копнену операцију.

Наредбу за чишћење терена у позадини примили смо дан пред агресију, после одласка хуманитарних организација. Тог дана био сам на састанку у команди корпуса у Приштини и одмах по повратку у Призрен, старешинама јединица под мојом командом наредио сам да изађу на терен и ступе у акцију. Већ 24. марта касарна је била практично празна, остала је само стража  и незнатне позадинске јединице. Прва извиђања територије и припреме дејстава била су обављена већ уочи агресије, а борбена дејства у правцу Сува Река – Ораховац – Призрен почела су непосредно уочи агресије. Прве 2 ракете нашу касарну погодиле су 25. марта ујутро. За један дан потпуно смо разбили 2 шиптарске бригаде. Један део је успео да се извуче према Дреници, а ми смо у потпуности успоставили контролу над овим простором.

Већ следећег дана наставили смо према Дреници и Малишеву и за око 3 дана овладали и овим простором, одакле смо кренули ка Ђаковици и за око још 3-4 дана од шиштарских терористичких банди очистили и комплетан простор у залеђу овог града. Још отприлике толико било нам је потребно да очистимо простор од Суве реке према планини Шара, пошто се ту отприлике и навршио период од 2 недеље, за колико смо били сигурни да неће доћи до копнене агресије. Сви задаци су били испуњени, главнину снага сам тада пребацио на границу. Даље операције против ОВК-а у позадини препустили смо МУП-у Србије, којима смо дали и део снага као подршку.

И.Д.: Како сте поднели први талас напада?

Б.Д.: Специфичност наше зоне одговорности била је што смо свакодневно били изложени жестоком бомбардовању из ваздуха, од првог до последњег дана. Наша касарна је бомбардована 138 пута, на њу је бачено стотине контејнера са касетним бомбама. Сваки квадратни метар у касарни је био погођен и буквално засејан касетним бомбама, оружјем пројектованим за уништење живе силе.

На границама у то време код нас било је инцидената, малих напада, дејства, али иако су ове групе биле разбијене оне су се сад извлачиле према Албанији тако да су долазиле у сукоб са снагама МУП-а, или је негде чак долазило до напада, на путеве, на наша возила. Нисмо имали губитака при томе, али смо озбиљно радили. јер смо знали да следи, да ће сигурно уследити и копнени напад.

Копнени напад на караулу Кошаре почео је 9. априла. Ми смо предузели мере потпуног минирања на самој државној граници и против тенкова, и против пешадије. И то смо радили неколико пута сваки дан дуж целе државне границе. Нисмо губили време уз истовремено утврђивање тамо где је то могло на самој планини Паштрик и на планини Коритник. То је врло тешко земљиште, каменито, не може се укопавати, мора да се надзиђује, што је прилично неповољно и опасно, јер због дејства артиљерије оно чак и повећава губитке, јер се тада и камење претвара у гелер.

Код нас је негде уз ово бомбардовање озбиљнији копнени напад кренуо 26. априла. Американци су били ти који су испланирали и делом учествовали у тој операцији „Стрела“, док је главнину снага представљала албанска војска и терористи, који су са Косова избегли у Албанију. Било је и оних који су као цивили у избегличким колонама напустили нашу земљу да би у Албанији касније били мобилисани и упућени у ОВК јединице на границу. Борбе су биле врло тешке, јер смо против себе сада имали и албанску војску која је ангажовала тенкове, артиљерију и све што ми имамо, а уз то су имали потпуну превласт у ваздуху, подршку свих видова авијације које постоје.

У то време више је дејстовала тактичка и ловачко-бомбардерска авијација, готово без прекида, дан-ноћ. Првог дана напада су мало успели да уђу на нашу територију јер нисмо имали довољно снага, а било је и међупростора између јединица. Међутим, већ поподне ми смо ангажовали неке резерве и зауставили њихов даљи продор, а кроз два дана смо очистили тај део и поново се вратили на нашу границу. Карактеристично је да су се они кретали у дневне и у ноћне нападе. Обично би имали два до три ноћна напада. Међутим, више никаквог померања линија није могло да буде, јер ми смо имали добро распоређену артиљерију, дејстовали смо са 14 локација и нанели им стварно велике губитке.

Генерал Делић и министар одбране Александар Вулин са официрма ВС

НАТО нам је уништио само 2 тенка 

И.Д.: С обзиром на потпуну техничку инфериорност наше војске у односу на снаге НАТО пакта, колико успешно сте заштитили људство и технику и какви су губици били јединица под Вашом контролом за 78 дана бомбардовања?

Б.Д.: Тачно је да смо ми, када је у питању техника, били инфериорни. Међутим, мере које смо предузимали свакако су дале резултате. Оно што је карактеристично за наше људе и наше војнике је инвентивност, иницијатива, способност импровизације. Ја верујем да би се они предали да су они били на нашем месту, а ми на њиховом, да би имали страховите губитке. Ми смо најсавременију технику коју НАТО има успели да обманемо на најпростије и најјефтиније начин да је то некада било просто смешно. Они су потрошили огромне количине ракета, бомби гађајући лажне циљеве које смо им ми потурали, лажне радарске рефлекторе, чак и гађајући гомиле ђубрета. Наши војници, махом деца, момци од 20 година – често су се ваљали од смеха, док су НАТО бомбе и ракете падале на око 300-400 метара од њих и уништавале лажне циљеве.

Кад кажем иницијативност и брзина – у неким стварима ми смо успели њима да доскочимо. Непосредно пре рата ја сам добио један уређај помоћу кога сам могао да видим где се налазе њихови авиони у ваздуху. Нису га имали сви, али ми на граници јесмо. Друго, наши људи су успели да уђу у њихове комуникације. У нашој команди су имали компјутерски програм који им је често омогућавао да нам саопште који ће наши положаји бити бомбардовани за 20 или 10 минута. Након примљених упутстава ми смо се склањали и на тај начин избегавали губитке.

Тако да, ја сам у '98 години имао девет погинулих, пет старешина и четири војника. До 15. маја 1999. имао сам укупно још десет, а после тога до краја рата укупно 87 (са '98 годином). Нису сви из моје јединице. Моја јединица је са 1998/99. имала 57 погинулих, осталих 30 су из других јединица које су мојој бригади биле придружене. Тако да ти су губици у односу на бројно стање били испод 1%. Губици у техници су се такође кретали око 1%. Уништена су ми два тенка, три „праге“ и три ТММ-а. То је тешко механизовани мост, камион који се развлачи као мост. И још неколико камиона и два минобацача 120 мм. Нове „праге“ сам добио кроз три дана пошто су ми уништене, такође и тенкове, тако да смо ми апсолутно спремни чекали њихову копнену агресију. 

Губитак и само једног човека је велики губитак. Међутим, у таквом рату, какав смо ми водили у тако несразмерном односу снага, где су они били јачи од нас, зависи који елемент узимате, од 1:6000 до 1:10000, имати за 78 дана толике губитке око 1 % је јединствен подвиг.

Тенк Т-55 549. моторизоване бригаде на борбеном задатку

Стотине милијарди вредну НАТО технику смо послали на сметлиште

Друго, они су имали велике губитке, с обзиром да су ратовали са оружјем четврте генерације, са војском која има оружје друге генерације. Рецимо, овде у Београду 2. дивизион 250. бригаде је оборио све што Америка има, све најмодерније што су они имали. Али, то се страховито одразило на нас на терену. јер због тих обарања, рецимо првог невидљивог 27. марта, сви њихови авиони, пилоти су се већ трећег дана агресије подигли на већу висину и били знатно мање прецизни. Затим у НАТО пакту су константно понављали да је наша ПВО била „уништена“, а онда им падне Ф-16, а 20. маја им бива погођен стратешки бомбардер Б-2, који је пао на територији Хрватске. Ја сам држао документа где је НАТО тражио да им објаснимо како смо погодили Б-2.

Посредно дејства наше ПВО позитивно су се одразила на нас на Косову и Метохији. Једноставно су се плашили. Они су мене нападали са „апачима“, имали су 24 „апача“ у Албанији, мислим да смо један оборили. И после једно 5-6 дана апсолутно су престали да користе „апаче“. Када је почела операција „Стрела“ ниједан „апач“ није долетео на нашу територију. Иначе и кад су дејствовали, они никада нису ушли у дубину наше територије. Најдуже је један „апач“ ушао, само 400 метара. Дејствовали су са албанске територије најчешће.

И.Д.: Поред докумената у којима су тражили да им објаснимо успехе током агресије да ли сте имали прилике да касније и непосредно поразговарате са НАТО официрима?

Б.Д.: После рата ми смо се сретали са њиховим официрима. Они су нашу војску сматрали тада једном од најбољих војски на свету. Кад је прошло 5-6 година од агресије, долазио је један њихов генерал из рода ПВО. Ја сам разговарао са комадантом јединице која је обарала НАТО летелице и крстареће ракете током агресије, а која је угостила НАТО генерала, који је посебно тражио да му се построји наша ПВО јединица. Окупљеним војницима је саопштио: „Ви нисте ни свесни колику огромну штету сте нанели Америци“.

Њихова технологија невидљивости тада је пала. Никад више нису направили ниједан невидљиви авион, Ф-117а је избачен из употребе. Стратешки бомбардер Б-2 кошта две милијарде долара, међутим није у томе суштина. Јер развој тог авиона и технологије невидљивости је коштао 100 милијарди. А тамо неки Срби, што би рекли „шака јада“, успели су да застарелом техником погоде тај авион, а технологију вредну стотине милијарди баце на сметлиште. Е, то је њихов велики проблем, а наш успех.

И.Д.: Да ли су Ваше јединице биле у потпуности спремне за копнену агресију снага НАТО-а?

Б.Д.: Да, ми смо чекали копнену агресију, опет знајући да је војска која нас напада много моћнија, али много мање мотивисана него наша војска. Морал наше војске је био невероватан. Он је ишао до потпуне спремности за жртвовање, и то од срца сваког војника. И ми смо знали да је наша шанса само у блиској борби, када авијација и хеликоптери не могу да их подржавају, и наравно уз наше добро познавање терена. Знали смо да они нису као ми, да они нису спремни тек тако да се жртвују. То су војници који су плаћеници, под уговором. Што би они гинули за тамо неке?

Делићево предавање на Војној академији Војске Србије

И.Д.: Како сте примили вест да морате напустити Косово и Метохију?

Б.Д.: Вест о повлачењу тешко ми је пала. Не само мени, већ буквално сваком војнику. Сви су били огорчени, морао сам да их смирујем. Говорили су: „Јесмо ли ми сломили операцију 'Стрела'?“ Кажем ја: „Јесмо“. Они кажу: „Сад они морају да се поново организују да би нас напали, ми ћемо их поново дочекати на исти начин. Зашто да се повлачимо?“ Ја сам рекао: „Не ради се о нама као војницима. Ми можемо да извршимо задатак. Међутим, зликовци кад су видели да не могу ништа да ураде војсци, онда су кренули да нападају цивиле и да руше објекте, инфраструктуру која првенствено треба цивилима. Њихов комадант ваздухопловства Мајкл Шорт је рекао својим пилотима, шаљући их овде да бомбардују електромрежу, хемијска постројења: „Одузмите Србима могућност живота. Затрујте им ваздух, воду и земљу“.

Кад бомбардујеш намерно хемијска постројења ти пушташ забрањене бојне отрове, то је злочин са елементима геноцида.  И због тога се морало, иако је војска могла да издржи, кренути у преговоре. Увек сваки рат се завршава једног дана миром. Ми као војници смо имали задатак да обезбедимо неке предуслове да би разговори могли да буду на некој равноправној основи. Она не може никада бити на равноправној кад разговара снага каква смо ми били и снага НАТО пакта. Али ипак, пошто ниједног од њихових војника није било на нашој територији, ти су разговори довели до мира. Ствар је само у томе, Ноам Чомски то пише у својој књизи „Нови милитаристички хуманизам“ – а то су применили у Хрватској, и у Босни и на Косову и Метохији. Кад они дођу у неку ситуацију, спремни су да потпишу, али је ствар у томе да се они никада не придржавају онога што су потписали.

Тако да ми имамо, пише и у Кумановском споразуму и у Резолуцији 1244, две ствари које су за нас битне: повратак Срба на КиМ, у своја места живљења, и да ће те снаге то обезбедити. И друго, повратак једног дела наше војске и полиције. Све друге тачке које не иду нама у корист су у потпуности извршене, а те две које иду нама у корист нису ни дошле на дневни ред. 

Руски добровољци су дизали морал нашим војницима 

И.Д.: Да ли су се у јединицама под Вашом контролом борили и руски добровољци?

Б.Д.: Да. Борили су се руски добровољци. То су првенствено били официри, само је један био обичан војник. Они су били много важни за морал, не само зато што су сви имали ратног искуства, него и сам њихов долазак, долазак братског народа, и та сазнања да иза њих могу доћи други. Било их је неколико десетина у мојој бригади. По броју то није било значајно али, да је рат потрајао, иза њих би дошле стотине. Они су били врхунски обучени. То је додатно мотивисало наше војнике. Било је појединачно још Бугара, Грка. Било је бораца из Републике Српске, али то се очекивало.

И.Д.: Какво је Ваше мишљење о свенародном покрету „Бесмртни пук“, који последњих година постаје све популарнији и на нашим просторима?

Б.Д.: Добро је што се то полако овде утемељује. Ове године сам био гост на манифестацијама ове организације у Москви, на Црвеном тргу. Потребно је младим људима да знају ко су и шта су, да знају за које идеале су страдали њихови преци. За нас су говорили да смо „Кока-кола генерација“. Међутим, када је наше време дошло, наша генерација се показала и дала је свој максимум у одбрани отаџбине. Ја не сумњам ни у садашње младе генерације, али само уколико националне институције буду одрадиле свој посао. Сада имамо проблема у држави и са образовањем, великих проблема готово у свим стубовима државе.

Генерал Делић у Москви, мај 2019.

И.Д.: Шта за Вас представља Русија?

Б.Д.: Ја сам Херцеговац. Од кад сам проходао Русија је мајка. Ја Србију волим, све бих дао за Србију, али ако би затребало, иако смо „шака јада“ све сам спреман да дам и за Русију. У историји то нам је био једини ослонац и једина права, пријатељска рука и права заштита. Ипак у новијој историји није се баш увек показала таквом. Кад нам је требало, није било помоћи. Имала је Русија пуно својих проблема тада. Ипак драго ми је да све више Руса увиђа да смо ми 90-их година прошлог века заглавили точак глобализма у балканском блату на десет година. Русија је добила време да се усправи и данас је поново једна од највећих сила на свету.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“