Шта се догодило са инвалидима из Другог светског рата у СССР-у?

„Стотине или хиљаде инвалида, без руку и ногу, напуштени, просјаче на железничким станицама, на улицама и другим местима. Победнички совјетски народ пажљиво их посматра: ордење и медаље блистају им на грудима, а просе за ситнину испред продавница! То је неприхватљиво! Отарасите их се на сваки начин: пошаљите их у бивше манастире, на острва... За неколико месеци земља је своје улице очистила од ове 'срамоте'. Тако су настала ова прихватилишта...” Овако је Јевгениј Кузњецов, историчар уметности из Лењинграда, описао „евакуацију” инвалида из Другог светског рата из централног дела Русије.

Кузњецов је 40 година радио као водич у Вааламском манастиру, који је био главни санаторијум за ветеране-инвалиде. Његова емотивна и оптужујућа сећања, међутим, не одсликавају реалност. Совјетски Савез је своје инвалиде заправо третирао знатно боље него што он тврди.

Људи-самовари

Бројке кажу да је за време Другог светског рата СССР имао око 4 милиона људи који су демобилисани због рањавања и болести, међу којима и 2,5 милиона инвалида. Међу њима је 450-500 хиљада људи изгубило удове. Они који су се кући вратили без ногу и руку добили су суморан назив „људи-самовари”. Урбана легенда каже да су после рата инвалиди евакуисани из централних градова у некадашње манастире на северу Русије и да се то наводно догодило преко ноћи. Тешко је у то поверовати, јер то и није истина. Морамо се окренути другим изворима.

Едуард Кочергин, писац из Санкт Петербурга, описао је живот човека без руку и ногу у некадашњем Горицком манастиру, који је преуређен у санаторијум за инвалиде.

„Убрзо по доласку у Горицки манастир, Василиј се прославио. Из читаве северноисточне Русије донети су 'пањеви', људи и жене без руку и ногу. Звали су их 'самовари'. Василиј, са својом љубављу и талентом за музику, направио је 'хор самовара' и пронашао нови смисао живота... Лети, двапут дневно неговатељице су своје штићенике односиле на ваздух ван зидина манастира, стављајући их у високу траву на обали реке Шексна...

Увече, док су пароброди испловљавали и упловљавали у луку, 'самовари' су држали концерт. Изненађени моћним и необузданим звуком, путници су се подизали на прсте и пењали на горњу палубу својих бродова само да виде одакле песма допире, али 'пањеви' се нису видели у високој трави...”

Немајући ништа да изгубе

Смела је тврдња да је совјетска власт само желела да сакрије ове људе. Многи од њих су имали породице, али да ли су ове породице, сиромашне и делимично уништене ратом, могле да им обезбеде услове за живот? Са друге стране, људи који су остали без руку и ногу били су заиста неустрашиви, нису имали ништа више да изгубе, па нису оклевали ни да отворено критикују совјетски режим. КГБ је наводно имао посебно одељење које је пратило активност оних који су остали без удова. Зато је тако много докумената из санаторијума сачувано у архивама. Захваљујући Виталију Семјонову, генеалогу који их је пронашао, данас знамо да санаторијуми нису били место где су људи принудно смештани и да никако нису били затвор.

„Евакуација” инвалида почела је око 1948. године. Држава је понудила смештај и храну оним инвалидима који нису могли да нађу своје породице (било да су се људи одселили, нестали или умрли за време рата) или онима које су њихове породице напустиле (нажалост, било је и таквих).

Семјонов је, међутим, нашао неколико података о инвалидима који су успели да се врате у своје породице. 2012. године једна студенткиња је Семјонову послала сећања која је забележила у санаторијуму Андога, насеље Никољско, Череповецки рејон: „Оне који нису могли да ходају изводили су напоље када је време било сунчано. Инвалиди су имали сталну медицинску негу. Сваког дана у 8 ујутро био је обилазак свих пацијената, имали су стабилно снабдевање лековима, три оброка дневно и послеподневну ужину. Инвалиди су волели да раде, читају књиге у библиотеци, они који су могли волели су да одлазе да беру печурке и бобице. Рођаци готово и нису долазили у посете, али многи инвалиди су основали нове породице са младим женама које су  у рату изгубиле мужеве. Санаторијум је функционисао до 1974. године.”

После Кузњецовљевих чланака санаторијум у Вааламском манастиру се доживљавао готово као концентрациони логор, са малим порцијама хране и ужасним условима. Али Семјонов истиче број инвалида на том месту: 1952. било их 876, 1953. године 922, 1954. 973, 1955. године 973, 1956. године 812, а 1957. године 691. То јасно показује релативно ниску стопу смртности међу инвалидима. Осим тога, инвалиди нису довођени „из целог Совјетског Савеза”, како се често тврди, већ су смештани у сличне институције у оближњим регионима. Часови обућарства и рачуноводства одржавани су како би инвалиди научили неки посао. Такође, пронађена су бројна писма и документи који доказују да је инвалидима било дозвољено да иду кући, ако су имали где да се врате. Документи такође показују да су инвалиди заиста могли да напусте санаторијум било када и многи су то и чинили само да би се напили у граду, одакле их је враћала полиција.

Закон је такође на посебан начин третирао инвалиде. Бивша неговатељица из санаторијума се присећала: „Једном ме је бивши робијаш напао у кухињи, био је крупан са протетичком ногом, и ако бисте узвратили, тужили би вас и изгубили бисте. Ударио ме је и нисам могла да му узвратим! Али заменик директора је онда дошао и ударио га тако јако да је одскочио. Али он (бивши затвореник) није га тужио, јер је знао да није у праву! ”