Како је Стаљин склонио с пута највећег војсковођу СССР, маршала Георгија Жукова

Историја
ОЛЕГ ЈЕГОРОВ
Совјетски маршал је победио армију нацистичке Немачке, заузео Берлин, али лоше је прошао у прљавој борби за власт у Кремљу.

Када је петнаест година после повлачења са службе и ван очију јавности преминуо славни совјетски маршал (1974), песник у изгнанству Јосиф Бродски је написао стихове „Поводом Жуковљеве смрти“ у којима га описује као човека који је храбро на челу војске улазио у главне европске градове, али се са страхом вратио у престоницу своје државе.

Реч „страх“ овде ипак треба прихватити као песничку слободу изражавања, јер тешко је поверовати да се Жуков, човек који је победио Јапанце у бици на реци Халкин Гол 1939. и био једна од најуспешнијих војсковођа у рату против нациста, ичега бојао.

Али Бродски је и донекле у праву јер после рата Јосиф Стаљин је зарио маршалу нож у леђа као једном од својих највећих непријатеља. 

Уклонити ривала

Жуков је 1946. године командовао совјетском војском у Немачкој и копненим снагама Црвене армије. Могло се рећи да га чека светла будућност. Али све се променило исте године када га је Стаљин разрешио дужности и послао да командује војном јединицом у забаченој Одеси. Било је то заиста понижавајуће изгнанство за ратног хероја његовог калибра. 

Стаљин је за наша савремена схватања имао слаб изговор: Маршал Александар Новиков, главни командант ваздушних снага је тврдио да Жуков кује заверу против генералисимуса. У ствари, Новикова су натерали да потпише такву изјаву.  

„Сломили су ми дух, био сам очајан... несане ноћи... и потписао сам само да се то једном заврши“, признао је касније Новиков. Али његове су речи помогле Стаљину да оптужи Жукова за „бонапартизам“ и пошаље га у изгнанство. 

Стаљин је по сваку цену желео да се ослободи потенцијалног ривала којем није веровао и кога се бојао. 

Жуков је постао невероватно популаран за време рата и могао је да одузме Стаљину монопол на власт. „Стаљин је био љубоморан на моју славу. А Берија га је само подстицао да ме уклони“, говорио је маршал касније.  

Мирне године у провинцији

Од 1946. до 1948. Жуков је живео у Одеси и борио се против криминалних банди које су владале градом. Када су локалне власти објавиле да је криминал сузбијен, Стаљин је послао Жукова још даље од Кремља, дајући му дужност команданта Уралског војног округа у Свердловску (1700 км источно од Москве).   

Исте године, Жуков је оптужен за пљачкање освојеног Берлина и натеран да се правда, говорећи: „Нисам смео да скупљам то бескорисно смеће и стављам га у неко складиште, под претпоставком да више никоме не треба“. У Свердловску је остао све до Стаљинове смрти 1953. године. 

Поново на власти 

Само месец дана пре своје смрти Стаљин је наредио да се Жуков врати у Москву. Маршал је претпоставио да Стаљину требају његова војна умећа да би се припремио за могући рат против Запада. У сваком случају после Стаљинове смрти Жуков постаје министар одбране и игра важну улогу у совјетској политици.

Управо је он ухапсио Лаврентија Берију, Стаљиновог верног џелата, али и човека јако повезаног са НКВД и тајним службама. Зато су се друге важне фигуре попут будућег генералног секретара ЦК КПСС Никите Хрушчова и Георгија Маленкова, који су чинили тријумвират са Беријом, окомиле против маршала. Жукову је ауторитет у армији јако помогао у тој ситуацији.  

Жуков против стаљинизма

Као и Хрушчов, маршал је био одан Стаљину док је вођа био жив, али након Стаљинове смрти указао је на непотребне грешке и бруталне репресије. Историчар Леонид Максименков каже да је Жуков као министар одбране (1955-1957) имао свој план борбе против стаљинизма и стаљиниста. 

Жуков је тражио да се преиспитају судски процеси против војних лица 30-их година и разрешио дужности неколико генерала који су сносили одговорност за егзекуцију невиних људи под лажним оптужбама. 

Управо то, сматра Максименков, натерало је Хрушчова да отера Жукова у превремену пензију. Чистка међу члановима државног апарата је била опасна по читав совјетски систем. Зато је Жуков због наводне злоупотребе свог положаја разрешен дужности.

Жуковљева војна каријера је тиме заиста завршена. Остатак живота провео је пишући мемоаре углавном о ратним годинама. О послератним интригама на комунистичком Олимпу је мало говорио.