Ко ће имати дугме, а ко неће: Како се после распада СССР-а решавало питање нуклеарног оружја?

Валентин Мастјуков/TASS
Страх од другог Чернобиља, скривене жеље и компликовани споразуми: како је решено једно од најтежих питања после распада Совјетског Савеза?

Распад СССР-а 1991. године донео је са собом велики број проблема. Тада су почеле „дивље 90-те”, које су у руској свести запамћене као време сиромаштва, процвата руске мафије, финансијских пирамида и потпуног губитка оријентације. Међутим, у глобалном контексту свет који је посматрао распад највеће „суперсиле” занимало је нешто друго. Сви су се питали: у чије руке ће доспети нуклеарно оружје? 

Фактички, резерве нуклеарних бојевих глава, које значе огромну моћ и огромну опасност, после распада су се нашле на територијама четири посебне државе: Русије, Белорусије, Казахстана и Украјине. 

Шта да радимо?   

Најпре је Русија, коју је представљао њен новопечени председник Борис Јељцин, саопштила да не планира сама да контролише нуклеарни арсенал СССР-а. Све четири земље које су поседовале совјетско нуклеарно наслеђе 21. децембра 1991. године потписале су у Алма-Ати споразум о заједничкој контроли. Девет дана касније представници земаља срели су се у Минску и потписали други споразум на исту тему: о оснивању уједињене команде „стратешким снагама”.  

Сусрет у Минску

Да ли је то решило проблем? Заправо, није. Наиме, између ова два састанка, 25. децембра, Михаил Горбачов, који се нешто раније повукао са своје функције, предао је Борису Јељцину главни симбол власти: такозвани „нуклеарни коферчић”. А и у самом споразуму је било наведено: одлуку о употреби нуклеарног оружја доноси Русија, али уз обавезан договор са председницима Украјине, Казахстана и Белорусије и уз консултовање са другим чланицама Заједнице независних држава. 

Касније је пуковник једне од најмоћнијих ракетних формација, 43. ракетне армије, која се налазила на територији Украјине, Вилен Тимошчук, рекао: „Ни председник Украјине, нити било ко други у земљи није могао да утиче на испаљивање [нуклеарних] ракета, јер су шифре за лансирање морале да стигну из Централног командног пункта који се налазио у Русији”. 

Међутим, чак ни таква ситуација није одговарала Западу и, како се касније испоставило, није задовољавала ни Русију. „Јељцин је са невероватном отвореношћу рекао мени, државном секретару САД, како ће се развијати нуклеарни програм и управљање нуклеарним оружјем у оквиру Заједнице независних држава. [...] Ко ће имати дугме, а ко не; шта о томе мисле лидери Украјине, Белорусије и Казахстана; како они мисле да ће имати нуклеарно оружје, а у ствари га неће имати”, рекао је 2012. године за руски „Форбс” Џејмс Бејкер о тадашњим преговорима са Јељцином. САД су биле главни посредник у решавању „нуклеарне кризе”. Али и више од тога. Американци су прижељкивали  други сценарио: сав совјетски нуклеарни арсенал требало је да припадне само Русији. 

Бејкер и Јељцин

„Заиста смо желели да имамо посла са једном земљом, а не са њих четири. Нисмо желели да уместо једне добијемо четири земље које имају нуклеарно оружје”, признао је Бејкер. 

Али како убедити три земље да се одрекну такве моћи? „Други Чернобиљ”. Ова фраза се често могла чути на преговорима иза затворених врата. 

Експлозивно наслеђе

Ради се о томе да је рок коришћења нуклеарних бојевих глава које су се налазиле у совјетским републикама истицао 1997. године. Складишта су у том тренутку била препуна, за њихово безбедно одржавање или декомплетирање били су потребни значајни ресурси, како новца тако и технологије. То нико није имао. У случају природне катастрофе или несрећног случаја све то је могло да ескалира. 

Осим тога, како је тврдио Леонид Кравчук, тадашњи лидер Украјине, Јељцин је ултимативно понављао: Русија неће примити „опасне бојеве главе” после 1997. године, то јест, треба их одмах предати. 

Казахстан, који је наследио други по величини нуклеарни полигон на планети, Семипалатински, свој арсенал предао је без речи. Казахстан се побринуо за безбедност целог човечанства, а уједно је у замену за то добио војну технику и инвестиције, изјавио је председник Нурсултан Назарбајев у интервјуу јапанским медијима. До пролећа 1992. године све је већ било решено. 

Уништена је последња совјетска нуклеарна ракета у Казахстанској ССР

Белорусија је 1994. године потписала споразум о уклањању арсенала у замену за гаранције њене безбедности. Касније се, истина, покајала што није тражила више: „Није тако требало. То је била највећа вредност, драгоцена роба коју је, на крају крајева, требало скупо да продамо”, рекао је председник Белорусије Александар Лукашенко. 

Ракета РСД-10 ликвидирана у Белорусији

Проблеми су се појавили само са Украјином. Она није хтела да преда оружје.

Украјинско питање 

Када се ради о количини резерви, Кијев је после распада СССР-а поседовао трећи нуклеарни арсенал на свету после Вашингтона и Москве. На територији Украјине нашле су се интерконтиненталне ракете окренуте директно према САД, као и 1240 бојевих глава. 

„С обзиром да смо имали нуклеарни арсенал, у који су могли да продру терористи или који је могла да разнесе обична ракета, седели смо као на бурету барута и застрашивали све око себе: ако нас само пипнете, одлетећемо у ваздух заједно с вама”, рекао је 20. јануара 2014. године у интервјуу за Радио УН Јуриј Сергејев, стални изасланик Украјине при Уједињеним нацијама. 

Украјинска војска према споразуму предаје нуклеарне бојеве главе

То се није могло толерисати, па су САД поставиле услов. „Они су рекли: ако не испуните задатак да бојеве главе изнесете из Украјине, нећемо више само вршити притисак, већ ћемо блокирати Украјину. Директно је речено: уследиће санкције и блокада”, правдао се Кравчук (чак и после 25 године присталице Украјине као нуклеарне силе не могу да му опросте разоружање). 

„Да се Украјина није одрекла нуклеарног оружја, нико је не би признао”, рекао је 2011. године председник Врховне раде Владимир Литвин. 

Леонид Кравчук и Борис Јељцин

1994. године Кијев је потписао меморандум у замену за територијални интегритет и економску помоћ. Украјина је од САД добила 175 милиона долара за неутрализацију нуклеарног оружја. 2000. године Москва је Украјини отписала дуг од 1,099 милијарди долара. Кијев, међутим, није био задовољан. Украјина је тражила 3 милијарде долара као компензацију. Али, било како било, до краја 1996. године завршено је уклањање нуклеарног оружја из бивших совјетских република, а Русија и САД су, према споразумима, почеле дуг процес смањивања својих арсенала. 

Украјинска војска према споразуму предаје бојеве главе, 4. јануар 1992.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“