Зашто је социјализам пропао у Совјетском Савезу?

У освит епохе СССР-а левичарски настројене земље у целом свету су гајиле велике наде у погледу комунизма и његове глобалне доминације. Међутим, након неколико деценија постало је јасно да су Лењинови социјлистички идеали доживели неуспех. Како се то догодило?

У комунизам преко социјализма

„Важно је уочити разлику између социјализма и комунизма“ каже Јелена Малишева, руководилац одељења за проучавање архивске грађе на Факултету за историју и архиве. „Социјализам је формално био темељ државног уређења СССР-а, док је комунизам био владајућа идеологија. Пројекат социјалистичке државе од самог почетка је био утопијски и популистички“.

Рудолф Пихоја, доктор историје и бивши државни архивар Русије, у свом чланку „Зашто се распао Совјетски Савез?“ пише да је главна карактеристика совјетске државе било јединство органа власти и Комунистичке партије. Совјетски Устав из 1977. године дефинисао је партију као „језгро политичког система“. Како се то одражавало у пракси?

Лењин је тврдио да је Совјет (изборни орган локалне самоуправе) облик непосредне демократије те стога не постоји потреба за парламентом или поделом власти (на законодавну, извршну и судску), јер се о свему брину чланови Врховног совјета Совјетског Савеза који чине одборници из локалних Совјета. Међутим, избори у Совјет су били фиктивна ствар. Све функционере је именовала Комунистичка партија Совјетског Савеза, а њен Централни комитет је био орган који је заиста управљао државом. Сва војна лица, сви државни службеници, полиција и специјалне службе – сви су припадали партији. О безбедности државе бринула се армија агената КГБ-а – објаснио је недавно у интервјуу генерал Филип Бопков (1925-2019), бивши заменик шефа КГБ-а (1983-1991). Он је израчунао да је у сваком региону било око 300-500 тајних агената КГБ-а, а у већим регионима чак 1.500-2.000.

У таквим условима су бунџије и људи другачијих политичких ставова застрашивани затвором и казнено-поправним логорима. У логорима злогласног система Гулаг 1933. године је било преко пола милиона, а од 1936. преко милион затвореника, да би почетком 1950-их њихов број достигао 2,5 милиона. Окрутност система је била очигледна, посебно страним посматрачима.

„Концентрациони логор је боља варијанта“ – Лењин

„Совјетски пројекат је садржао елементе онога што ми данас називамо ’социјалном државом’. То је и грађанска мобилност, то су и институције грађанског друштва, социјална подршка, бесплатно здравство и др. Међутим, пројекат је био утопијски и зато све горенаведено није могло да се реализује у пуној мери“, каже Јелена Малишева. „Неподељена власт и народна самоуправа захтевају висок ниво грађанске одговорности, чега није било у совјетском друштву“.

Лењин и његови саборци су заиста могли веровати да ће партијски и совјетски функционери бити поштени и правични, и да им неће бити својствена корупција, проневера државног новца и злоупотреба службеног положаја, али је, нажалост, стварност била потпуно другачија. Чак и на самом почетку постојања совјетске државе бољшевици су примењивали нехумане методе узимања жита од сељака који су га производили. Власти су у том подухвату наишле на жесток грађански отпор, понекад су чак избијале буне, као што је она у Тамбову 1920-1921, када је преко 50.000 сељака интернирано, а десетине хиљада је побила Црвена армија.

У исто време су морали бити уништени и људи који се нису уклапали у представе о „новом свету“, а то су већином биле спахије и представници некадашње буржоазије. „Немилосрдно уништење је неопходно“, написао је Лењин. „Не журите са протеривањем странаца. Можда је концентрациони логор боља варијанта“ – то су Лењинове речи. Било је очигледно да вођа бољшевичке револуције покушава да изгради идеалистичку државу у којој влада једнакост и социјална правда, али је то чинио бруталним методама. Психолог и мислилац Џордан Петерсон каже да би било наивно идеализовати Лењина и тврдити да је он бринуо само о добробити радничке класе. Он је своју мисао образложио јасно, мада сувише упрошћено: „Лењинова десна рука је био Стаљин, а ако је некоме Стаљин десна рука, онда тај неко није добар момак“.

На крају је држава одлучила да сузбије отпор сељака тако што је прогласила национализацију приватне својине и колективизацију земље и средстава за пољопривредну производњу. Имања, која су до тог момента припадала сељацима, као и њихова стока и алат који су користили у пољопривреди – све је то припало колхозима, тј. колективним газдинствима. Сељаци нису више имали могућност да зараде новац. Надничили су, а надница су им били пољопривредни производи. Историчари говоре о укидању кметства 1861. године, али би требало констатовати да је кметство поново било на снази 1932-1937, када је сељацима било забрањено да напусте колхоз у коме су регистровани.

Пад економије

Систем колхоза је довео до наглог пада производње жита. Због тога су власти биле принуђене да купују пољопривредне производе у иностранству. Царска Русија је била водећи извозник жита, а СССР је постао један од водећих увозника. Рудолф Пихоја пише да је Совјетски Савез 1973. године увезао 13,2% искоришћеног жита, а 1981. је увезао већ 41,4%.

СССР је 1987. године производио само 24% робе широке потрошње. Држава је повећала ионако енормну милитаризацију науштрб потреба сопственог народа.

Али одакле онда потичу приходи у државном буџету? Од 1970. до 1980. је експлоатација нафте у Сибиру десетоструко увећана (са 21 милион тона порасла је на 312 милиона тона нафте), док је производња гаса са некадашњих 9,5 милијарди кубних метара порасла на 156 милијарди кубних метара. Енормни извоз нафте и гаса на Запад био је поуздан начин да се упропасти совјетска економија.

„Партијски апарат је уједињен са државним апаратом на свим нивоима – извршном, административном и комуникаивном“, каже Малишева. „Ако у једном од њих наступи криза, и други ће страдати. И зато, када је крајем 1980-их почела да се развија демократија, партија није могла да задржи власт. Комунистичка идеологија је сама по себи имала потенцијал да опстане, али је комунизам био осуђен на пропаст захваљујући стапању са државним апаратом“.

Чернобиљска трагедија је показала да је извршна власт потпуно трула. Касније, када је Михаил Горбачов покренуо друштвене и политичке реформе, распала се климава равнотежа између партије и државе. Када су уведени прави избори, народи у совјетским републикама су демонстрирали снажну тежњу ка суверенитету и могућности самосталног доношења одлука.

Стари партијски апарат се углавном повукао. Од 1986. до 1989. године је око 90% локалних партијских функционера у свим републикама поднело оставку, после чега се Совјетски Савез распао. Показало се да совјетски систем није био стабилан, јер није био у стању да се реформише у складу са захтевима времена.