Како се нацистички официр заљубио у Јеврејку и помогао јој да побегне из Минског гета

1942. године, док је Немачка ратовала против Совјетског Савеза на Источном фронту, официр Луфтвафе Вили Шулц је у Минском гету упознао љубав свог живота, што га је навело да промени страну и 25 људи спасе од неизбежне смрти.

Мински гето је био пакао на Земљи. Од јула 1941. године до октобра 1943. овај совјетски град, данас престоница Белорусије, био је под немачком окупацијом. У овом периоду у гету је убијено скоро 100 000 Јевреја, пише Леонид Смиловицки, израелски историчар белоруског порекла. Пре него што су убијени, становници гета су живели у ужасним условима, изоловани од остатка града, као звери у кавезу.   

„Све у гету било је начињено тако да нам одузме достојанство и да нас лиши људског облика”, присећа се Михаил Трајстер, један од преживелих. „Изгладнелост, хладноћа, прње које смо носили, бројчане ознаке на нашим леђима... Углавном смо јели куване љуске кромпира. А за ма какво кршење немачких правила следила нам је само једна казна: смрт.”

Путеви су им се срели у Минску

У таквим условима нису живели само совјетски Јевреји. Немци су у Мински гето довели Јевреје из читаве Европе (као и у гета у Варшави, Лавову, Лођу и другим градовима) како би спровели злогласно „коначно решење”. Тако се у Минском гету 1942. године нашла и 18-годишња Илзе Штајн, Јеврејка из Франкфурта на Мајни. 

Игром случаја, негде у исто време у гето је стигао нови официр који је добио дужност у администрацији. Звао се капетан Вили Шулц.

„Није био антифашиста и у рату се храбро борио”, записао је публициста Лав Израелевич. Шулц је раније служио у немачким ваздухопловним снагама (Луфтвафе) на западном фронту, али после рањавања пребачен је у Минск и задужен за припрему огрева. „Ипак, борба на фронту се значајно разликује од дужности у логору смрти.” 

Сусрет и љубав

Можда Шулц ни раније није одобравао насиље нациста, али тек када је упознао Илзе Штајн потпуно је променио своје ставове. „После погрома у марту 1942. године администрација је формирала нове радне групе, међу којима су биле и оне задужене за припрему дрва за грејање командне зграде”, пише Смиловицки. Тако је Шулц упознао Илзе.

Било је то чисто лудило: љубавна веза у гету, где је сваке ноћи убијано на десетине људи. Илзе Штајн је о томе говорила у документарном филму „Јеврејка и капетан”: „Крв је текла улицама, било је страшно... Ако не данас, умрећу сутра. Није било могуће избећи те страхоте.”

Ипак, десило се нешто невероватно: нацистички капетан се заљубио у Јеврејку. Не зна се са сигурношћу да ли је Илзе према њему осећала нешто слично. Њен унук Роман Јаблонко записао је у чланку „Судбина Илзе Штајн”: „Ларису, њену ћерку, питали су да ли је њена мајка икада касније спомињала Шулца [после његове смрти]. Она је одговорила да га је Илзе мрзела. Све што је учинила, учинила је како би спасла свој живот и животе својих сестара.”

Илзе Штајн и Вили Шулц

Промена

Чак и ако Илзе није гајила романтична осећања према капетану, за њега је њихова љубав била стварна. „Његова љубав према Илзе потпуно га је променила”, рекао је Штајнов пријатељ из гета у документарном филму. „Постао је друга особа.” Заиста, Вили Шулц је почео да саботира гето и био је вероватно једини Немац у Минску који је покушавао да спасе Јевреје. 

Једном, када је у јулу 1942. године у гету поново дошло до погрома, Шулц је заштитио Илзе и друге јеврејске раднике под својом командом, тако што их је затворио у подрум административне зграде, што им је вероватно спасло животе. Како се касније могло видети у његовом досијеу, немачке власти су биле свесне да је Шулц непоуздан. Тамо постоје белешке као што је: „тајно слушао московски радио”, „упозорио троје Јевреја на погром у јануару 1943. и тако им спасао живот”. Казна је била само питање времена.

Бекство

Шулц можда није знао да је у опасности, али је знао да мора спасти Илзе, јер је све Јевреје у Минском гету чекала иста судбина. Пре него што су 1944. године напустили Минск, нацисти су побили све у гету. Шулц је испробао неколико стратегија: набавка лажних докумената,  прелазак на другу страну фронта помоћу колеге пилота из Луфтвафе, али ништа није успело.

Постојала је још једна последња шанса: бекство код совјетских партизана. Лиза Гуткевич, локална Јеврејка и Штајнова пријатељица, имала је везе у једној партизанској групи. Они су тако заједно са неким партизанима планирали бекство.

30. марта 1943. године, наводно одлазећи ради истовара дрва, Шулц је узео камион и групу од 25 јеврејских радника, међу којима су биле и Илзе Штајн и Лиза Гуткевич. Када су напустили град и приближили се рејону под контролом партизана, Шулц је убио возача и сам наставио да вози камион. Немци су отворили ватру, али је, на срећу, свих 25 људи успело да стигне на безбедну територију у шуми.

Без „хепи енда”

Ова прича, ипак, има трагичан крај, барем за Вилија Шулца. Након што је шест месеци провео са партизанима, Шулц је послат у Москву где су га власти одвојиле од Илзе, која је тада већ била трудна. Шулц је живео у школи НКВД-а (Народни комесаријат за унутрашње послове) у близини Москве. Неки извори наводе да су га припремали за тајног агента. Али он то никада није постао, јер је умро 31. децембра 1944. године од менингитиса.

Што се тиче Илзе, она је свог љубавника надживела за скоро 50 година. Умрла је 1993. године. Беба коју је зачела са Шулцем умрла је убрзо по рођењу, а она је наставила живот, научила руски, удала се и живела у Ростову на Дону на југу Русије, где је добила децу и унучиће. Захваљујући официру Луфтвафе, њена судбина је била срећнија од судбине Јевреја који су остали у Минском гету.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“